Порођај достојан човека

 

Не сећам се тачно када ни како сам се заинтересовала за природни порођај нити за порођај код куће. Када сам се удала и почела размишљати о беби, желела сам да сазнам више о трудноћи и порођају, јер се данас јако мало тог заиста важног знања чува и преноси с генерације на генерацију, а у школама, на радионицама (а одскора и у предмету здравствено васпитање) се учи само о заљубљености, полним односима и контрацепцији, те различитим сексуалним опредељењима.Тако смо дошли у ситуацију да у моменту када жена треба да постане мајка, она не зна ништа о развоју бебе у материци, дојењу, нити природном порођају. Због тога међу многим младим женама влада страх од непознатог, а због тог страха оне често нису у стању да донесу најбоље одлуке у вези са својим и животом свог детета. Нећу се сада упуштати у детаљно описивање последица до којих доводи наша основна животна неписменост, само ћу сумирати овај увод и рећи да у нашем друштву влада култура смрти, тј. подстиче се углавном оно негативно, деструктивни начини живота а не подстиче се већ се исмева и спречава – рађање и живот.

Pomocnica_pri_radjanju1

Кад сам била трудна са првим дететом, већ сам знала да желим да се породим код куће. Шта сам ја то заправо желела? Једно најобичније достојанствено и ненасилно искуство рађања. Пронашла сам дулу Јасмину са којом сам од онда у контакту кад год имам неки проблем, а која ме је, између осталог, упутила на књигу „Водич за природни порођај“. Једна од оних које мењају погледе на свет, та књига ме додатно охрабрује да свака жена то може јер је њено тело и саздано зато да би дало живот. Прво сам имала намеру да се породим у Панчевачком породилишту, јер је оно једино било другачије од осталих, али баш пар месеци пре мог термина, мења се начелник породилишта, мења се и политика породилишта према природном порођају, и моје наде падају у воду. Тада сам контактирала две бабице за које сам чула да раде кућне порођаје у Србији, али се нису све коцкице сложиле тако да се моја жеља оствари. Две недеље пре термина, почео је порођај и отишла сам у сомборско породилиште, јер нисмо имали другу опцију а нисам ни била сигурна да ли је то стварно почело.

Што се тиче мог првог порођаја, морам признати да су ми Господ и Пресвета Богородица Помоћница у рађању једино помогли да све прође у реду, и родим здраво дете. Како је то све изгледало, знају све маме које су се порађале у нашим породилиштима. Све је одрађено без мог свесног учешћа, „породили су ме“. О третману и слободи избора је излишно говорити. А о осећају након рутинске епизиотомије морам, јер ме је рана дуго болела и нисам могла нормално да устајем, лежим и седим што је за последицу имало неправилно дојење бебе и болне рагаде на дојци. Е, то је већ патња. Кад мораш да дојиш 100 пута дневно сваки дан, а као да ти ваде очи. Наспрам тога, порођај је боза.

И коначно, добила сам свој кућни порођај са другим дететом, тачно две године касније. Искуство ми је дало још више снаге и одважности да се одлучим на тај корак. Наравно, највише ми је помогло што је уз мене била бабица која ме је разумела и са којом сам свакодневно била у контакту месец дана. Одлучила сам се за бабицу Марију Стојановић, иако се није скоро уопште рекламирала, али сам чула за њу преко познанице, нашла је на интернету, а онда се, два месеца пре мог термина, другарица из Сомбора, Вања, породила уз њену помоћ, иако је била заказана за царски рез у породилишту. Вањина препорука и храброст ме је додатно охрабрила и изгубила сам сваки страх, сигурна да ја у породилиште овај пут нећу ићи. Нисам ни паковала ону чувену „торбу за породилиште“.

Очекивала сам да ће мој други порођај исто бити пре термина, али нас је беба оставила у ишчекивању још неких 12 дана. Марија је била у Сомбору, игром околности, тако да није било бриге да ли ће стићи на време. Није ме пожуривала, неколико пута ме је прегледала када смо се виделе и установила да сам отворена две недеље пре термина и напипала главицу. Нашалиле смо се да ће то бити брз и безболан порођај, и стално се трудила да ме насмеје, да мислим само о лепим стварима и будем опуштена. И наравно – да не размишљам о термину, јер је докторски термин само оријентир, и ако је све у реду, нормално је да порођај буде и 2 недеље + 4 дана после тог термина.

Вече пре „тог“ дана, договориле смо се да попијем биљни прах, формулу за рад црева, чисто да ми се мало покрену и испразне црева, па ако порођај почне од тога, супер. То се и догодило. Изјутра сам осетила јако благе периодичне болове, али не на оном месту где их памтим са првог порођаја. Некако је све ишло другим током. Уз мене су биле Марија, кума и муж који су били најбољи тим на свету, помагали ми, држали ме за руку док их руке не заболе од мог стискања, приносили чашу са водом, хладили ми чело, храбрили ме, и уопште, чинили све да ми буде што пријатније. Једини положај који ми је пријао током трудова био је клечећи на коленима. Ослањала сам се на пилатес лопту и на кревет. Није ми пријало ни седење на лопти, ни шетање, а о лежању на леђима нисам могла ни да помислим. Туширање ми такође није уопште деловало примамљиво. Марија ме је мало масирала у пределу крста, али ни то није помагало како су болови постајали интензивнији. Само топли термофор на крстима и клечање. Марија ми је помагала како да дишем, да „пловим“ кроз контракције, и у сваком тренутнку описивала тачно како се осећам и шта се дешава. Све је било тачно. Мислим да ми је та саосећајност и разумевање значило највише од свега. Заиста, непроцењиво је имати бабицу на порођају, па и пре порођаја, али не било какву, већ ону која те стварно слуша, ослушкује и најмање сигнале, и на крају, води кроз то тешко стање држећи те пријатељски за руку.

Тек у завршној фази порођаја, пред изгон, пукао је водењак и испао крваво-слузави чеп. Када су кренули напони, Марија ме је усмеравала и објаснила како да гурам, јер, морам признати, нисам имала појма како. На крају, како то, верујем, скоро свима буде, чувала сам снагу дремајући између напона. При крају сам мало посустала, под умором, али ту је била моја кума, која зна како да ме врати на прави пут. Кад сам мислила да стварно не могу више, изгурала сам главицу, на шта се кума потпуно одушевила и одмах ми причала као је диван, како држи ручицу поред главице, још мало па ћу га загрлити… Следећим напоном, у 5 поподне,  родио се и мој син. Велико олакшање, неизмерна радост, и огромна љубав коју сам осетила кад сам га узела у наручје преплавили су ме. Била сам потпуно свесна свега, срећна, задовољна. Осећам како сам бар њему, ако не првом детету, приуштила оно што је најбоље за њега, за почетак његовог живота, а то је природан порођај, одложено пресецање пупчане врпце, први сат за први подој… Ма, све што је нормално, и што су жене вековима чиниле јер су осећале да тако треба.

Сада, када гледам уназад, не знам зашто сам толико бринула око неких неважних ствари, рецимо, како ће реаговати околина, јер су баш сви реаговали позитивно, и није им то ништа специјално, никог то нешто посебно ни не занима. Само су лекари коментарисали како је кућни порођај „јако ризичан“. Чак се и моја кума након присуства мом порођају нада да ће са идућим порођајем, четвртим, ако Бог да, и код ње бити друкчије, а рекла је да би се и одлучила за Марију, јер је видела како је сталожена, духовно јака и зна шта ради. Надам се да ће моја прича још неку храбру маму подстаћи да се одлучи на кућни порођај, јер је то искуство непроцењиво, и свака жена заслужује да буде третирана као човек, са поштовањем и достојанством које јој сигурно припада у том највеличанственијем тренутку у животу, рађању новог живота.

За Мати је текст написала мама Јелена

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *