Ćerka majku rodila

DSCN4705Priča rođenja moje Iris, pored toga što je priča o nežnom rođenju, takođe je usko povezana sa rođenjem njenog brata Mihajla, skoro 7 godina pre toga. To njegovo rađanje nije bilo nežno, pogotovu ne za njega, a za mene, bolna tačka koja ostaje da pulsira godinama, ostavljajući me u stanju prolongiranog šoka i žalosti. Naizgled, sve je prošlo u redu po protokolu, ali u mom srcu, porođaj sa epiduralom u bolnici, ležeći na leđima na bolničkom krevetu, napravio je ožiljak. Mnogo veći od ožiljka epiziotomije. Nije puno tome pomoglo što je doktorka bila jako prisutna a još važnije što je moj divni muž i tada bio pored mene. Sam porođaj je bio organizovan pod uticajem straha i to onog koji traje generacijama, i prenosi se sa majke na ćerku. Postojalo je kao što to vidim kod većine mladih majki i porodilja sada, nažalost, odsustvo vere u sebe, vere u taj proces, iskonski proces rađanja. Taj proces za koji smo zapravo sve mi žene ili bar većina, rođene! To je ono što nam je priroda podarila kao bazičnu moć, da donesemo živo i zdravo biće na ovaj svet, ali i da iskusimo ličnu transformaciju, osetimo sazrevanje svog duha, tela i uma. Porođaj gde razna uplitanja sa strane ne omogućavaju da sve teče prirodno, toj transformaciji ne omogućava da se desi, energija ostaje zatočena i pretvorena u nešto što nije. To sam saznavala godinama posle rođenja sina, i uz veliku obaveštenost, čitanje, pohađanje kursa za dule, rad sa jogom za trudnice ali pre svega podrške svoje joga učiteljice, dule i prijateljice Mirjane Gnjatić, drugi put sam se odlučila za kućni porođaj. Ona me je inspirisala svojim zalaganjima, svojim ličnim iskustvima sa svoja dva kućna porođaja, a onda i podrškom u svakom smislu kroz celu trudnoću sa ćerkom i porođaj na kome je prisustvovala.

Mnoga sam “klinički gledano“ pravila prekršila taj dan kada mi je vodenjak pukao, 3.novembra, rano ujutru i tako je polako plodova voda oticala, i obnavljala se, beba se nežno migoljila, nijedne jedine kontrakcije, ceo celcati dan. Mirjana je došla, i provela dan sa nama, sa mojom porodicom, ali pre svega sa mnom, polako iščekivajući tu željenu prvu kontrakciju, ali ona se nije pojavila. Sve do narednog ranog jutra 4.novembra. Vera je sve vreme bila jaka. Strahu nije bilo mnogo mesta. Tokom cele trudnoće, Iris i ja smo bile duboko povezane, komunicirale smo vrlo jasno i često, i ovaj put, ona mi je jasno stavila do znanja da je sve bilo u savršenom redu. Kada smo svi zaspali vrlo kasno, u tom ipak uzbuđenju i iščekivanju, koliko god diskretno bilo, kada se sve smirilo, moja beba je polako počela da kuca na vrata spoljašnjeg sveta.

kolaz

Njeno rađanje iako za nju najnežnije što je moglo da bude a i za mene, porođaj pun podrške od svih osoba koje su bile uključene moram priznati – nije bio ni malo lak! Naime, to je bilo najizazovnije, telesno, emotivno, duševno iskustvo u životu! To govorim, jer želim da dočaram koliko u životu nije samo važno da nas nešto “ne boli”! I potpuno se usuđujem reći, da me je jako bolelo, celo telo, i spolja i iznutra, i taj proces našeg odvajanja sam doživela, kao da se ona, tako teško “odlepljuje” ili cepa od moje utrobe. A ipak, ne bih ga menjala, ne bih promenila, čak ni jedan tren! I takođe se usuđujem reći, to što sam uradila, je nešto na šta sam najponosnija u životu!

Svi koji su bili u sklopu tog divnog čina su bili savršeni. Moj muž koji je bio moj stub, ne metaforično, već bukvalno, jer sam se sa svakom kontrakcijom kačila za njegov vrat, i sa suzama i osmehom dočekao svoju željenu devojčicu. Dula koja je sve radila što je bilo potrebno meni u svakom trenutku, brisala suze, znoj, goloj trudnici koja svaki čas ide da povraća, pritiskala satima krsta, što je pružalo olakšanje… Babica koja je došla u trenu kada su naponi postali najjači i kada smo prešle u bazen. I pomogla oko svega što je moralo da se uradi posle rađanja bebe, sa rađanjem posteljice, sa pupčanikom. Sve te važne stvari kao i podrška danima posle. Sin koji je sve to prespavao, i time najviše pomogao meni i sebi. 🙂

DSCN4647

Beba, koja je došla na dan termina, i na taj način mi dala do znanja da je ona moja najveća snaga, jer sam najviše brinula oko datuma zbog toga što je Mirjana putovala do nas! Ja kao majka koja rađa, bila sam savršena. Rodila sam svoju devojčicu u njenom toplom domu, uz podršku voljenih i dobrih ljudi. Dozvolila sam presecanje pupčanika tek posle rađanja posteljice i nisam se ni na tren odvajala od bebe, svih tih najvažnijih prvih sati njenog života. I samo da kažem da je ta reč savršena, nekako neadekvatna, ali nisam mogla bolju da nađem. Samo da bih dočarala to koliko je taj proces tekao prirodno, iskonski i svako je imao svoju pravu ulogu, u tom trenutku, vremenu i mestu. I zato kažem da me je ćerka rodila. To iskustvo koje smo imale, ne samo da je napravilo razliku u kvalitetu našeg odnosa i nas samih, već je i otvorilo vrata evoluciji. Evoluciji porođaja u mojoj porodici. Vekovi straha i patnje mogu biti završeni. Iris će moći od početka da veruje u to da porođaj nije strašna već čudesna pojava! A nadam se da će još neka žena biti inspirisana našom pričom i povratiti veru u svoju iskonsku moć i umetnost koje se zove rađanje!

Za Mati je tekst napisala: Katarina- Mihajlova i Irisina mati

 

One Comment:

  1. Hvala, da, inspirise nas mnoge verujem! Bravo mama!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *