Da li postoji zlatna sredina između porođaja kod kuće i porodilišta?

Moje iskustvo kroz trudnoću i porođaj.

(Ovaj tekst je namenjen budućim majkama koje su u dilemi da li da izaberu kućni porođaj ili porođaj u porodilištu. Naravno, i očevima koji su dovoljno hrabri da učestvuju u tome 😀 )

homebirth

Kada sam prvi put videla snimak kućnog porođaja koji su objavili Danijela i Ivan, rasplakala sam se. Toliko sam bila dirnuta i oduševljena da sam istog momenta odlučila da ću se poroditi na isti način. Želela sam kućni porođaj uz podršku mog dragog muža i babice od poverenja. Maštala sam kako će beba biti dočekana u domu u kojem živimo, kako će tome prisustvovati njen tata i kako će cela atmosfera biti ispunjena podrškom, ljubavlju i harmonijom.

Moram vam reći, uprkos svim prednostima i blagodetima kućnog porođaja kojih sam bila svesna, kod mene je ipak najviše preovladavala želja koja je bila romantičarske prirode. Kako sam inače sklona da “zalutam” u idealizovanje neke situacije i da se zbunim kada treba odabrati nešto što je trenutno zaista izvodljivo i realno, tako sam ideju o kućnom porođaju idealizovala do krajnjosti. Prelepo je kada pomislite da se možete poroditi kući, u okolini koja vam prija i koja vam je poznata, u atmosferi gde je sve podređeno vašim potrebama i u prisustvu onih koji vas vole, podržavaju i rade sve da vam olakšaju porođaj, uz muziku koja vam prija, u bazenu za rađanje, bez upotrebe indukcije ili drugih nepotrebnih mecinskih pomagala i tako dalje…a pošto je moja životna misija povratak prirodi, ova ideja se prosto zalepila za mene. Napraviću šalu na moj račun pa ću reći da bi meni još bolje zvučao porođaj u prirodi na otvorenom, nekoj šumi ili na livadi…ili u reci, kako sam gledala na nekim dokumentarcima.

Da ne bude zabune, naravno da sam želela porođaj kod kuće i iz bezbednosnih razloga i da nije sve bila moja romantična težnja. Bila sam odlično informisana o tome na koji način se moderna medicina ophodi prema porodiljama i kako se tretiraju novorođenčad. Sasvim se slažem da se mnoge komplikacije dese kada je porodilja u stresnoj atmosferi (nažalost, danas takve priče čujemo prečesto) , mnogo puta se ženi ne dopusti da prođe prirodan proces kontrakcija i otvaranja, ne poštuju se njene potrebe, ne dopušta joj se da ona sama oseti na koji način da prođe kroz proces, već se radi brzine porođaja i praktičnosti pristupa indukciji, žena se forsira, ubrzava se porođaj, te se seče se međica po navici ili se čak obavi carski rez, iako za to ne postoje zaista valjani razlozi. Medicinsko osoblje tretira porodilje na grub način što vam može potvditi nekoliko mojih drugarica koje su se porađale u ozloglašenoj “Betaniji” , koju ovde bez pardona osuđujem. Još je gomile tekstova po internetu koje su lično pisale žene sa sličnim iskustvima i u drugim ustanovama. Tako sam ja iz straha od Betanije, sva porodilišta strpala u isti koš, a porođaj kod kuće gledala kao jedinu bezbednu i prihvatljivu opciju. Gledala sam stvari kao crno i belo, uzela sam zdravo za gotovo da su sva porodilišta u Srbiji loša, a da je jedini način da se bezbedno porodiš kod kuće.

Nekada se jednostavno dešava da ne možemo sve da ostvarimo po našoj zamisli. Tada nam jedino preostaje da pronađemo najbolju moguću varijantu koja odgovara našim težnjama, da pronađemo nekakav komporomis koji je prihvatljiv, neku zlatnu sredinu. Ovo je tekst o mom iskustvu, sudbini koja me je navela da pronađem zlatnu sredinu. Pisaću vam i o svojoj trudnoći, kako bih na neki način povezala celu priču u celinu i pokazala vam kako se tekle moje pripreme za porođaj.

Par meseci pre nego što sam ostala trudna, lično sam kontaktirala Danijelu u želji da saznam nešto više o iskustvu kućnog porođaja. Naš prvi susret je bio toliko prirodan, osetila sam da možemo biti bliske. Uz njenu pomoć i podršku, otvorila sam vrata ka celoj priči o prirodnom porođaju, kako to zapravo izgleda i kako se za tako nešto pripremiti, a ta priča me je dalje navodila na iskustva koja nisam očekivala. No vrata ti se samo otvore, a ti si taj koji moraš proći kroz njih. U to vreme nisam ni slutila kakvo putovanje je predamnom i kako poznanstvo sa jednom osobom može odvesti do drugog, trećeg, četvrtog, pa kroz svu tu komunikaciju dovesti do željenog cilja!

Moja trudnoća je bila – transformacija koju ću večno pamtiti.

IMG_8676Uskoro sam ostala u drugom stanju i samostalno počela da se informišem o kućnom porođaju. Čitala sam literaturu i gledala dokumentarce na internetu i polako počela da primenjujem razne stvari za pripremu prirodnog porođaja. Mnogo su me inspirisali dokumentarci o kućnom porođaju, toliko je mnogo ljubavi u njima ima. Za mene nije postojala nijedna druga opcija, ja sam se potpuno fokusirala da ostvarim svoju nameru i bila sam zaista čvrsta u tome. Čitala sam priče drugih mama koje su se porodile kod kuće, sve je toliko divno zvučalo i inspirisalo me je.

Dok smo moj dragi j i ja čekali bebu, uživala sam! Moja trudnoća je bila predivno iskustvo! Donela mi je mnoge tranformacije. Imala sam zaista mnogo vremena i prostora da se bavim sobom, svojim unutrašnjim stanjem, da se kreativno izražavam, slikam i pišem, da provodim vreme u prirodi i da natenane dopustim sebi da osetim svaku promenu koju trudnoća nosi. Moja odluka je bila da napustim posao kako bih trudnoću iznela gotovo bez stresa. I u tome nisam pogrešila.

Za vreme trudnoće sam vežbala jogu, hranila se zdravo koliko sam mogla, često sam se penjala po Fruškoj Gori i šetala po mom kraju. Prijale su mi vežbe disanja i opuštanja, koristila sam vežbe vizualizacije i afirmacije koje su mi povećale veru u sebe, u svoje telo i predstojeći porođaj i pomogle mi da se povežem sa ženskom energijom.

Najvažnije je bilo – slušati svoje telo!

Molim vas da razumete, ja ne vodim “idealno” zdrav način života, onakav kakav se u današnje vreme često propagira na internetu, ali se trudim da sve balansiram i da slušam svoje telo. Nisam pristalica isključivosti, kao ni naglih promena, ali se polako usklađujem sama sa sobom i sa prirodom.

Između ostalog, za vreme trudnoće, jela sam slatkiše i meso, pila sam kafu kada mi je to prijalo. Do drugog meseca sam pušila cigarete, no kada me je mučnina naterala da prirodno ostavim cigarete, sa zadovoljstvom sam pozdravila tu odluku svog tela (ni dan danas ne pušim i baš sam srećna zbog toga). Uopšte se ne stidim da ovo napišem, jer sam potpuno sigurna da ima gomila žena koje će se pronaći u mojim redovima koje poput mene imaju svoje male slatke „štetne“ navike koje ih bacaju u dilemu i osećaj krivice.

No uprkos navikama koje se smatraju štetim, moj fokus je u potpunosti bio na pozitivnom ishodu, te ja nisam imala ni trunke sumnje da bi nešto loše moglo da se dogodi. Zaista, tokom trudnoće je bilo sve u najboljem redu. Iako sam redovno išla na preglede, nisam baš sve prihvatala šta mi je bilo savetovano. Sve što je bilo veštačko, a prepisano mi je bilo da uzimam, ja sam zamenila prirodnim stvarima. Da bih održala gvožđe u krvi, svakodnevno sam jela cveklu, spanać i blitvu. O ostalom voću i povrću da i ne govorim. Lešnici, bademi, sirovi suncokret, bili su česti u mojoj ishrani. Vegetu, supe iz kesice i ostala gotova jela uopšte nisam jela. Pratila sam svoje telo i slušala ga.

Kad god sam imala emotivne turbulencije, ja sam takve periode koristila kako bih rešavala unutrašnjost sebe. Sanjala sam lude snove koji su mi u tome pomagali. (nešto više o tome u tekstu “Snovi Sa Bebama / Snovi U Trudnoći”) https://majkazemlja.wordpress.com/2014/11/08/snovi-sa-bebama-snovi-u-trudnoci/)

Jedna od stvari koju sam shvatila je da nisam savršena i da ne mogu sve raditi do savršenstva, onako kako se često idealizuje zdrav život u tekstovima koje možete pronaći po internetu, stoga sam počela da prihvatam sebe kakva zaista jesam bez osude i griže savesti. Tu naravno spadaju te moje male slatke loše navike.

Jedino mi je još bio problem idealizovanje porođaja.

Celu ovu priču pišem vama, budućim mamama, koje takođe razmatraju mogućnost da im porođaj bude baš onakav kakve bi one želele. Kada mnogo čitate po internetu razna predivna iskustva drugih mama, može se desiti ono što se i meni desilo, a to je da sam potpuno idealizovala priču o kućnom porođaju i potpuno zaboravila da razmislim o tome šta ja ustvari želim od porođaja. U mojoj glavi, slika koju sam imala bila je savršena, beba koja će se roditi u toplini našeg doma, prirodno, bez da mi seče međica, bez indukcije, da se pupčanik ne seče dok ne prođe neko vreme, da ga preseče moj muž, da se porodim u bazenu, da se beba stavi na grudi, čak ako je moguće da izbegnem bolne kontrakcije, i tako dalje…zapravo sve ono što sam pročitala na internetu a činilo mi se kao sjajna ideja! Ali ništa nije savršeno, pa tako ni porođaj ne može biti do savršenstva izveden. A realnost je negde između.

Tako ni moj put nije bio da se porodim kod kuće.

Negde u šestom mesecu trudnoće, odlučila sam da je vreme da kontaktiram babicu Divnu (jedinu u Srbiji koja porađa kod kuće) koja bi mi došla da me porodi kod kuće. Na moje zaprepašćenje, ona mi je rekla da ne može da prisustvuje mom porođaju, jer će u vreme kada je moj termin porođaja, ona otići na put. Razočaranje me je duboko pogodilo. Dok sam držala telefonsku slušalicu i borila se sa šokom, ona je nastavljala da priča i da mi predlaže druge opcije porođaja, Pančevačko porodilište u kojem su uslovi puno bolji, kao i mogućnost da čekam do zadnjeg momenta otvaranja kad krene porođaj pa da tek tada idem u porodilište, ali ja to ništa nisam niti čula niti sam bila spremna da to razmatram. Kao što rekoh, bilo kakvo porodilište nije dolazilo u obzir. Zahvalila sam joj se i završili smo telefonski razgovor. Briznula sam u plač, jer sam znala da drugu babicu neću moći naći, ili barem vrlo teško. Ali sudbina je za mene imala drugačiji plan kojeg ja tada nisam bila svesna.

Podrška dule je značajna!

Za sve vas buduće mame, moram reći da nije ništa toliko važno kao podrška tokom trudnoće, a naročito porođaja! To mora biti neko ko će biti na istoj strani zajedno sa vama, ko će razumeti vaše želje i potrebe. Ja takvu podršku nisam mogla dobiti od svoje porodice, jer su oni podržavali tradicionalan pristup trudnoći i porođaju. Najveća podrška koju sam ja imala je dolazila od mog muža. On je bio prisutan tokom cele trudnoće i porođaja.

No ipak, moram da priznam da postoje stvari u kojima mi je jedino ženska podrška pomogla. Za jednu buduću mamu, najviše pomaže podrška onih koje su već prošle kroz ceo proces trudnoće i porođaja, a u tome izuzetno može da pomogne uloga dule. Iako su uz mene bile moje prijateljice, posebna vrsta podrške je imati jednu dulu uz sebe sa kojom možete razgovarati o svim detaljima trudnoće i porođaja. Ja sam imala sreću da jednu takvu sjajnu dulu kontaktiram. Danijela je takođe dula, ali me je ipak uputila da porazgovaram sa još jednom dulom iz Subotice, Emeše. Sa Emeše sam često razgovarala i njena podrška i pomoć su mi bile od neizrecivog značaja. Velikog srca i puna znanja i iskustva, otvorena za bilo kakva pitanja, mnogo puta mi je nesebično pomogla razgovorom. Emeše sam iznela moj problem oko porođaja u kućnim uslovima. Iznela mi je neke mogućnosti, postojala je opcija da tražimo babicu u inostrantsvu, ili da razmislim o porođaju u porodilištu u Bačkoj Topoli.

Za vas će biti interesantno da znate da sam ja poreklom iz Bačke Topole, tamo sam odrasla, a moja kuća se nalazi par stotina metara od porodilišta! Iz tog razloga sam se veoma pozitivno iznenadila kada mi je Emeše ispričala o pogodnostima koje pruža ovo malo porodilište. Nisam imala pojma kakva je tamo trenutna situacija. Kada sam se detaljno raspitala o tome, informacije su bile vrlo zadovoljavajuće. Generalno, osoblje je vrlo ljubazno, doktori su dovoljno otvoreni da se sa njima razgovara o onome šta želite, atmosfera je prijateljska, komunikacija je vrlo pristupačna. Dozvoljavaju prisustvo muža ili bliske osobe i nude mogućnost da uzmete apartman, kao i da imate posete kad god želite u toku dana. Porodilje se tretiraju sa poštovanjem. Porodilište ima “Baby friendly” program, kojim se podržava dojenje i kontakt majke i bebe od samog rođenja.

Muž i ja smo se dogovorili da ukoliko ne uspemo da pronađemo babicu koja bi me porodila kod kuće, da ćemo prihvatiti porođaj u porodilištu u B. Topoli kao „plan B“. Pri tome ja sam i dalje bila vrlo nefleksibilna da menjam svoju prvobitnu želju da se porodim kod kuće i još dosta vremena sam se premišljala. Dok nisam prelomila, još uvek sam pokušavala da nađem način da se porodim kod kuće.

U međuvremenu smo kontaktirali i jednu devojku, koja je imala iskustvo da prisustvuje kućnim porođajima i koja je tek počela da porađa žene kod kuće, ali koja nije stručno lice. Od drugih smo čuli i neke stvari o njoj koje nam se nisu baš svidele, ali smo ipak odlučili da je upoznamo i sami procenimo. Neću ovde navoditi njeno ime, nju spominjem kao deo procesa koji sam prolazila. Moj muž i ja smo se našli sa njom lično i porazgovarali. Iako mi se ona generalno svidela svojom pozitivnom energijom, dobijala sam i neke intuitivne signale da ona nije ta kojoj bih trebala da dopustim da me porodi. Ali moja želja da se porodim kući je bila veća, tako da sam neko vreme ignorisala svoju intuiciju i bila spremna da sa njom dogovorim kućni porođaj. (Da, ja sam jako tvrdoglava kad za nešto zapnem.) No opet, osećaj je govorio da tu nešto ne štima, ali nisam bila spremna da poslušam taj osećaj, tako da je još vremena prošlo u mojoj dilemi šta da radim, da li da se sa njom dogovaram, da li da tragam za babicom preko granice (što je nama bilo neizvodljivo) ili da se porodim u Bačkoj Topoli.

Kucnio je čas odluke!

Ušla sam u deveti mesec, a ja se još nisam odlučila. Par dana sam bila potpuno sluđena, a još me je više izbacivalo iz takta to što sam videla da moj muž počinje da me lagano nagovara da odustanemo od kućnog porođaja. Čak je i on imao osećaj da ne bi bilo dobro obaviti kućni porođaj sa gorepomenutom devojkom.

„Aniko, šta ti ustvari želiš od porođaja?“

U susret su mi ponovo izašle prijateljice, koje su me podržavale. Jedna od njih me je konačno upitala: “Šta ti ustvari želiš od porođaja?” Rekoh joj: “Želim da se beba rodi prirodno, da muž bude pored mene,…”. Ona me prekide i kaže “Ne, ne, …kakav osećaj želiš da imaš, za kakvim osećajem tragaš, za kakvim iskustvom? “. Onda sam se duboko zamislila i shvatila. Nije poenta da moj porođaj bude izveden kod kuće sa svim željama koje sam navela na početku teksta. Poenta je da imam iskustvo u kojem mogu da se osećam sigurno i bezbedno. Osećanje je ono za čime tragamo kada imamo iskustvo. A ja sam želela da se osećam podržano, da osećam da sam u dobrim rukama i da se osećam opušteno. Da se prema meni postupa ljudski i da mi se omogući da se porodim što lakše i bezbednije. Kada sam ovo definisala, jasno mi je bilo da nema veze ako se ne porodim kod kuće. Tada sam konačno prelomila i odlučila da se porodim u Bačkoj Topoli u porodilištu, a verovala sam na osnovu informacija koje sam imala i da to tamo mogu da postignem i da dobijem ono što tražim, da se osećam podržano, bezbedno i sigurno.

Konačno, odluka je pala!

Kontaktirala sam porodilište i u dogovoru sa njima, pojavila sam se tamo dve nedelje pre termina. Otvoreno sam razgovarala sa njima i rekla im da želim apartman i da moj muž i Emeše kao treće lice prisustvuju porođaju. Rečeno mi je da je to po zakonu izvodljivo i da apartman mogu dobiti ukoliko bude slobodan. (Inače apartman i prisustvo dugog lica se plaća, ali verujte, zaista vredi svakog dinara.)

Usput, uspela sam da odem jednom na vežbe za trudnice, pošto ovo malo porodilište ima organizovane vežbe u krugu zdravstvene ustanove. Kada smo odvežbali šta je trebalo, pojavio se doktor Sela, koji nas je sve zajedno odveo u porodilište i redom nas sproveo kroz porođajnu salu, sobe, apartman, sve redom, i objašnjavao kako i šta se dešava kada trudnica dođe da se tu porodi. Ja sam bila oduševljena načinom i pristupom . Čula sam da imaju i predavanja o tome kako se beba nosi u sling marami, ali nažalost to nisam uspela da dočekam.

Po preporuci, izabrala sam doktora Červenak Petera. Pristupačan i širokih shvatanja, lako smo se sporazumeli. Obavili smo par pregleda, a kako je termin bio relativno blizu, svaki dan sam išla na CTG. Međutim jedini problem je bio što je doktor Červenak planirao godišnji odmor baš u vreme mog termina, te mi je preporučio da prihvatim doktora Selu ukoliko on bude dežuran. Nisam bila zadovoljna idejom, pošto sam čula da je doktor Sela konzervativnijih shvatanja, pa sam strahovala da mi neće izaći u susret. Po Emešinoj ideji, porazgovarala sam sa svima, od načelnice porodilišta do babica koje sam tamo zatekla, kako bi došla do što više informacija i kako bih se lakše sa njima sporazumela. To je bio pravi pogodak! Inače, primetila sam da su doktori i osoblje prilično timski uhodani, tako da su tamo svi odmah saznali šta se dešava sa mojim slučajem. Malo porodilište ipak ima svoje prednosti. Kada sam došla da se porađam, pregledalo me je svo troje doktora, ko je kako bio u smeni. Meni lično to nije smetalo, jer mišljenje više njih je pomoglo da sve na kraju bude kako treba.

Uprkos mojim strahovanjima, verovala sam da će sve ispasti kako treba. Sudbina mi je na kraju ponovo izašla u susret. Jedan dan pre nego što je doktor Červenak otišao na godišnji, meni je pukao vodenjak, što je bilo nedelju dana ranije od predviđenog termina. Bez ikakve najave, u pola noći, sva voda je izašla napolje. Nisam imala niti naznake od kontrakcija, niti bilo kakve druge simptome, niti bilo kakve bolove. Sačekali smo par sati, ja sam se nadala da će kontrakcije krenuti, ali kako nisu, nazvala sam doktora. Červenak mi je rekao mirnim tonom da se polako spakujem i dođem u porodilište. Čak mi je predložio da stimulišem bradavice, kako bi se počeo lučiti oksitocin. Ja sam to radila, ali mi nije mnogo pomoglo. Da su kontrakcije počele, ostali bismo kući još neko vreme, a pošto se ništa nije dešavalo već dosta sati, ipak smo odlučili da odemo u porodilište. Muž i ja smo se opušteno prošetali do porodilšta do kojeg inače treba pet minuta hoda od moje rodne kuće. Usput sam ušla u prodavnicu da se obezbedim sa par čokoladica i vodom, a prodavačica kojoj smo rekli da idem da se porodim se prosto frapirala kako sam opuštena. „Naravno da sam opuštena“ – pomislila sam. Pored mene je moja najveća ljubav i podrška, idem u porodilište gde sam se već sa svima upoznala i gde sam odlazila i kao mala, a doktor u kojeg sam najviše imala poverenja i koji je trebao da ode na godišnji će ipak pre toga obaviti još jedan porođaj i to samnom. Plus, apartman je bio slobodan da ga koristimo. Sve je išlo kako treba i u moju korist!

Stižemo u porodilište!

U porodilštu su me odmah smestili u apartman. Zaboravila sam da dodam, Emeše je istog tog dana trebala da dođe kod nas kako bismo se upoznale lično i kako bi ona pokazala mom mužu kako da asistira u toku porođaja. Međutim, pošto se beba požurila, a ona je tih dana bila sprečena da dođe, na kraju smo moj dragi muž i ja ostali sami da se izborimo sa celim događajem i u tome smo se odlično snašli. Njegova podrška mi je najviše značila, jer se pored njega osećam zaista sigurno.

Porođaj počinje

Bilo je oko 10 sati ujutru kada smo stigli u porodilište. Još uvek nikakve kontrakcije nisam imala, niti bolove. Kada su me pregledali, beba se uopšte nije bila spustila, a ja sam bila otvorena samo 1 cm. Pustili su me nekoliko sati da vide da li će se bilo šta pokrenuti prirodno. To mi se jako svidelo, razumela sam da žele da mi izađu u susret što više mogu. Moj doktor mi je objasnio da pošto je plodova voda izašla, ne sme se predugo čekati, tako da će u slučaju da kontrakcije ne krenu prirodno, morati da mi daju indukciju, a da ako ni to ne uspe, da će morati da me šalju na carski rez u Suboticu. U tom momentu, bila sam svesna situacije i shvatila sam da moram to tako prihvatiti, tako da nisam imala niti strah niti otpor, a osećala sam da sam u dobrim rukama. Verovala sam da će sve biti u redu i zaista sam se osećala sigurno. Moj muž je bio uz mene i imali smo privatnost u apartmanu, tako da nas ništa nije remetilo.

Oko dva poslepodne su me stavili na indukciju, jer se ništa nije pokrenulo od rane zore. Doza indukcije je prvo bila blaga, pa su je postupno povećavali prateći reakciju mog tela. Kontrakcije su počele odmah, ali su bile vrlo slabe i otvarala sam se sporo. Dobila sam loptu (za pilates) na kojoj sam mogla da sedim i da se ljuljam, i to mi je mnogo značilo. Na lopti sam se rotirala kad god su naišle kontrakcije i fokusirala sam se na otvaranje, svaku kontrakciju sam dočekala sa opuštanjem i dubokim disanjem. Na lopti sam praktično sedela od dva popodne pa negde to šest, kada su dozu indukcije povećali na maksimum. Oko šest uveče sam bila otvorena oko 4-5 cm, a već sam predugo bila bez plodove vode. Sada je već i drugi doktor (onaj kojeg sam želela da izbegnem) bio prisutan. Sve do pola sedam, kontrakcije su za mene bile potpuno podnošnjive. A onda je počelo da bude žestoko! Kontrakcije su konačno počele da se intenziviraju, postale su nepodnošljive, jače i česte. Muž me je masirao po leđima. Sad mi ni lopta više nije pomagala. Stajala sam, naslanjala sam se na zid rukama, malo sam se šetala, disala, ispuštala tonove i maksimalno se trudila da budem opuštena. Muzika koju sam pripremila mi je smetala, pa je nisam ni slušala. Mogla sam se istuširati, ali mi to uopšte nije ni palo napamet. Sve se počelo dešavati brzo i intenzivno. Moj najveći fokus je bio na otvaranju.

Oko 20h, doktor Sela me je nagovorio da legnem na porođajni sto i rekao da može i moj muž da dođe samnom. Nisam baš bila oduševljena. Njegova filozofija je bila da kada žena uđe u porođajnu salu, da je to psihički momenat za ženu koji ubrza otvaranje. Nije mi to baš tako izgledalo, ali verujte, to se tako na kraju i desilo. Za sat vremena dok sam na strani ležala na stolu, ja sam se skroz otvorila. Kada je naišla kontrakcija, ja sam vrlo glasno intonirala i to mi je prijalo. Nakon nekog vremena, jedna od babica mi je rekla da prestanem da se derem, te da čuvam snagu za kraj. Sada iz ove pozicije, mislim da nije bila u pravu, ali svejedno, ipak sam se veći deo tog vremena derala.

Bilo je 21h kad sam se konačno otvorila. U sali su bili moj muž, oba doktora i dve babice. Imala sam toliko snage da im kažem da mi čuvaju međicu i oni su se složili. Babica koja me je porađala je bila vrlo vešta i sa ogromnim iskustvom, tako da je moja međica ostala nepovređena. Cela ekipa me je navodila kako da guram i kada. Druga babica mi je brisala čelo hladnim oblogom. Muž je bio oko mene, ali ja ga u tom momentu nisam ni primetila. Moj fokus je potpuno bio na guranju. To je trajalo dobrih pola sata. Čim je glavica bebe bila napolju, ostalo je bilo lako. Beba je imala dva puta obmotan pupčanik oko vrata i jednu rukicu uz obraz, ali je babica vešto odmotala pupčanik pri izlazu bebine glave i sve je prošlo u najboljem redu. Međica je ostala čitava, drugih povreda nisam imala. Doktori su pozvali mog muža da preseče pupčanu vrpcu, što je mene iznenadilo, jer sam ja na to potpuno zaboravila. To mi je bilo neverovatno drago, a pogotovu mom mužu. Divno je kada i otac može da učestvuje u rođenju svog deteta. Ne moram da vam kažem koliko je on bio ponosan na taj čin.

Tražila sam da mi bebu stave na grudi i oni su to uradili. Bio je to najdivniji prvi kontakt sa mojom bebom koji neću nikada zaboraviti. Beba je bila toliko mirna, osetila sam da joj porođaj nije bio traumatičan. Moj doktor se sam ponudio da nas fotografiše, bebu, mene i muža. Prva porodična fotografija. Ja bih iskreno, to potpuno zaboravila da se doktor nije setio! Zatim su bebu odneli i vratili je okupanu i obučenu u roku od desetak minuta i stavili mi je na grudi da sisa. Bila sam izuzetno zadovoljna. Dok sam još ležala na stolu, mojoj porodici je bilo dozvoljeno da uđe u porođajnu salu da vide mene i bebu. Ja sam već iste noći bila sa bebom u svom apartmanu. Ostala sam još četiri dana. Već drugog dana sam mogla normalno da hodam, tako da mi je bilo i previše da ostanem četiri dana.

“Baby friendly” program koje ovo porodilište ima, omogućava da je beba stalno sa vama u sobi, a sestre vam pomažu i uče vas kako da dojite bebu i kako da se pobrinete za grudi. Što reče jedna moja drugarica, to je sjajno za bebu, ali ne i za mamu, jer od momenta kada se beba rodi, nema više spavanja. Ipak, meni je bilo značajno da je moja beba pored mene i od tog momenta, nismo se više razdvajale.

ja i beba

Muž i ja smo bili izuzetno srećni i zadovoljni celokupnim iskustvom! Sa radošću smo svima prepričavali događaj, sve u detalje, a ja odlučih i da priču podelim sa vama i ohrabrim buduće mame da veruju da uvek postoji rešenje koje će omogućiti ono najbolje za vas. Kasnije sam saznala od drugih mama, da su uspele sa njima da dogovore da se pupčanik ne seče odmah, kao i da se dozvoli da beba čitav sat leži na grudima! No ipak, mislim da nas dvoje neiskusnih roditelja, da smo jako dobro prošli s obzirom da dula nije bila sa nama. Da je bila, verujem da bi ona mogla mnoge detalje da sugeriše i da pomogne da porođaj bude još lakši i bolji.

Moja poruka vama budućim mamama:

Imajte veru i pozitivan stav, fokusirajte se tokom trudnoće na pozitivan ishod, dajte sve od sebe da se pripremite za porođaj kao da ćete se porađati u šumi, potpuno prirodno i ne opterećujte se planiranjem i detaljima, jer je to nemoguće. Pustite da život odradi ostalo.

Nakon svega, pitam se da li bi moj porođaj bio tako uspešan, da se nisam od starta pripremala kao da ću se sama porađati kod kuće.

Tekst je napisala Aniko – Leonina mati

Tekst je preuzet uz dozvolu sa ovog sajta

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *