Danilovo rođenje

 

DSC_0543

Da li ste se pripremali  za trudnoću i kako?

Pravi odgovor bi bio i jesmo i nismo. Htela sam da dobijemo bebu baš 2013. ili 2014. godine, pa smo odlučili da prestanemo sa kontracepcijom i da probamo. Posle tri meseca razočarenja odlučila sam da ne mislim o tome. Trudnoća se dogodila kasnije kada smo bili na odmoru.

Kako ste se pripremali i informisali za porođaj? 

Znala sam od početka da postoji školica za trudnice i literatura na tu temu. Najpoznatija je bila „Šta da očekujete kada očekujete bebu“. Međutim, na fejsbuku sam slučajno saznala za dule i poslala Jasmini Lolin zahtev. Kasnije, u četvrtom mesecu trudnoće sam isto tako slučajno saznala za Danijelu Birta Čkonjević koja se porodila kod kuće. A kad sam saznala da su njih dve drugarice, znala sam da mi se otvaraju nova vrata saznanja. One su me uputile i u literaturu i kod Danijele sam prvi put odgledala prelep čin rađanja deteta. Odmah smo se dogovorile da mi Jasmina bude dula, tj. drugarica podrška tokom trudnoće, porođaja i posle tokom dojenja.

Najbolja knjiga o rađanju, i po meni biblija za svaku trudnicu i babicu jeste knjiga od Ine Mey Gaskin „Vodič za rođenje deteta“. To je knjiga koja mi je sasvim promenila pogled na trudnoću i porođaj. Otkad sad sam je pročitala pa sve do rođenja našeg sina, ni u jednom trenutku nisam osetila strah ili paniku u vezi sa događajima koji su usledili jer sam znala da smo mi žene za to stvorene. Zatim sam pročitala knjigu HypnoBirthing koja mi je samo dopunila znanje o meditacijama i opuštanjima. Na kraju sam saznala za Michel Odenta koji vodi porodilište u Francuskoj i u kome se žene porađaju na način koji njima odgovara. Njegove knjige i snimci su mi takođe pomogli jer pokazuju kako jedan „čovek od nauke“ shvata moć prirode.

Zatim kreće istraživanje, čačkanje po netu i lajkovanje na FB u vezi sa svim što se tiče prirodnog porođaja. Dostupno je puno snimaka i filmova na tu temu. Pratila sam i iz nedelje u nedelju trudnoću na sajtu bebac.com i u knjizi “Šta da očekujet”, ali to je bilo dosta površno.  Onda smo otišli u obilazak porodilišta u Pančevo i tamo su nas isto uputli u sam čin porođaja. Bili smo zadovoljni i znali smo da je to ono što hoćemo. U 6. mesecu smo otišli na predavanje Marije Tarabe, IBCLC licencirane savetnice za dojenje u Srbiji. To nam je veoma pomoglo. Tu sam shvatila da sam dovoljno spremna za sam porođaj, ali da ni u jednoj knjizi o trudnoći nije pisalo dovoljno koliko žena treba da se pripremi i za dojenje. To predavanje nam je najviše pomoglo i knjiga koju sam dobila od moje dule od La leche udruženja “Breastfeeding pure & simple”. Ne mogu da se setim svega što sam pročitala i odgledala, ali sve na šta sam naišla a da je u vezi sa trudnoćom i porođajem – pročitala sam. Naravno da je bilo puno suprotnih stavova na ove teme, ali kao i u svemu ostalom u životu, čovek mora da se vodi logikom i zdravim razumom i da sam odluči šta je za njega najbolje. Najviše od svega pomoglo mi je to što sam upoznala nove ljude koji imaju isto mišljenje o ovim temama kao i ja, a njih je u mojoj okolini vrlo malo. Pomenula bih i Jasminu Mihnjak sa grupom ples za trudnice.

Da li je otac učestvovao u pripremama za porođaj i na koji  način?

Ni u jednom trenutku nisam htela da vršim pritisak oko trudoće i deteta jer sam znala da kod supruga ne mogu da očekujem da se pojavi „očinski instinkt“ pre rođenja deteta. Naravno, sve je individualno. Kada sam ga pitala da li bi prisustvovao porođaju, najpre je odmah rekao „ne“, ali kako smo se informisali o prirodnim porođajima i kad smo saznali da u Pančevu postoji ta mogućnost,zainteresovao se i promenio je mišljenje. Literaturu sam uglavnom čitala ja, ali smo zajedno gledali filmove, tj. dokumentarce prirodnih porođaja i zajedno smo bili na predavanju o dojenju. Naravno da mi je najviše značila njegova podrška u svemu. Zajedno smo bili na psihofizičkim pripremama za porođaj. Takođe mi je puno značila njegova sigurnost i smirenost u svim situacijama.

DSC_0391

Zbog šega ste se odlučili da muž prisustvuje porođaju i u kojim trenucima vam je on bio najpotrebniji?

Od početka sam htela da se porodim kod kuće, ali suprugu je delovala sigurnije  opcija u Pančevu, pa sam odlučila da sa prvim detetom to ipak bude u porodilištu.

To što će on biti sve vreme prisutan, a pogotovo posle porođaja, bilo mi je dovoljno jer je on predstavljao tu sigurnost da sam „na svome“. Sigurnost je ulivao u smislu da u situacijama koje nisam mogla da propratim bude prisutan on i odreaguje na pravi način.

A što se tiče trenutka kad mi je bio najpotrebniji, odgovor bi bio stalno. Od prvih kontrakcija, merenja vremena, do savršenih izvršenja mojih naredbi (dodaj ovo, dodaj ono…). Čini mi se da mi je bilo najpotrebnije da me smiri kada sam čula Danila prvi put da plače i kad ja nisam znala da ga smirim. To je bilo tih nekoliko dana posle porođaja kad smo bili nas troje ceo dan zajedno u porodilištu.

Kakvo je vaše iskustvo rađanja u poređenju sa onim kako ste ga zamislili?

Svoj porođaj nisam zamišljala. Znala sam šta treba da radim kako bih olakšala i sebi i bebi proces porađanja. Sve je bilo lepo i simpatično pa i u nekim trenucima smešno (kada smo stimulisali bradavice i u isto vreme pričali sa lekarem kao da se ništa ne dešava). Međutim, bebi je jako pao otkucaj srca pa sam morala hitno na carski rez. Kad sam se probudila, prvo što sam ugledala bio je moj muž, a potom i naša prelepa beba. Nedostaje mi to što se nisam porodila prirodno, naravno da se osećam kao da mi je to uskraćeno, ali ipak posle svega imam pozitivno iskustvo i sa carskim rezom. Sve vreme dok sam bila svesna bio je tu neko ko mi je najpotrebniji.

Koji deo porođaja i postporođajnog doba vam je  bio najizazovniji i na koji način ste ga prevazišli?

Kontrakcije sam lakše podnosila njišući kukovima, dubokim disanjem i zagrljajima. Nije mi prijala masaža, ali jeste dodir, tj. da mi suprug stavi dlanove na lumbalni deo leđa. Kada su odlučili da moram hitno na operaciju bila sam otvorena 6 cm i osetila sam jake bolove. U tom trenutku sam ispuštala duboke tonove samoglasnika „o“ kao što predlaže Ina May.

Nakon porođaja, malo sam se plašila prvog podoja pošto sam znala da su komplikacije moguće. Međutim, tu smo se odmah uigrali i sa dojenjem sam imala velike sreće. E, stvarnost počinje sa povratkom kući. Šta sad? Prvo sam pozvala dulu, da me ohrabri da sve radim kao što treba oko dojenja. Najteže mi je bilo prvih mesec dana kada je Danilo plakao, a plakao je često. Najviše su mi pomogle drugarice koje imaju isto male bebe i koje su me preko interneta tešile i hrabrile. Bilo mi je dovoljno samo da mi kažu da i njihove bebe plaču. Sve bude lakše kada se hormoni malo smire . Od kada sam upakovala Danila u maramu za nošenje bebe, stalno je uz mene.

Da li ste se prethodno informisali o dojenju i na koji način vam je to olakšalo prve dane  uspostavljanja dojenja?

Da, kao što sam napisala, pred kraj trudnoće najviše sam razmišljala o dojenju. Najveću sigurnost mi je ulivala dula Jasmina jer sam znala da ako nesto zaškripi, mogu da je pozovem. Takođe nam je puno pomoglo predavanje o počecima dojenja. Tu je takođe bilo od velikog značaja što je suprug bio prisutan na predavanju jer je i on sve čuo ako ja slučajno nešto zaboravim ili propustim. Ni dan danas nemamo ni jednu cuclu, flašicu, veštačko mleko, pumpicu, sterilizator i sve nepotrebne stvari. Pomogla mi je i knjiga o dojenju od La Leche Lige.

Koliko vam je značilo prisustvo partnera u porodilištu u danima posle porođaja i pri izazovima koji ih prate?

Neopisivo! Šalili smo se da smo kao na letovanju u apartmanu. Ja u tim prvim danima nisam ni od koga čula nijednu ružnu reč, niko nije vikao na mene jer smo uglavnom nas troje bili sami. Lakše mi je bilo da se krećem, da ustajem iz kreveta, suprug mi je pomagao kad je bilo potrebno da mi doda Danila, da ga uzme dapodrigne, da ga namesti da sisa iz druge dojke, da me istušira, obriše, doda vodu. Sve vreme sam bila opuštena i sigurna jer je on bio tamo.

Šta bi poručili budućim mamama i tatama ?

Da se informišu ,ali pre svega da znaju šta žele i da usklade želje. Jako je bitno da se oboje slažu u odlukama. Naravno, ako žena oseća određene potrebe, treba da objasni zašto bi to želela da muškarac razume. Upoznala sam dosta žena koje su na moju izjavu da će suprug prisustvovati porođaju odreagovale da one ne bi dozvolile to svojim muževima jer veruju da bi pali u nesvest i da se ne bi snašli u tom trenutku. Mislim da je to ogromna greška na početku, jer porođaja se ne treba plašiti, to je nešto najprirodnije što se može desiti ljudima. U suštini, ja se nikad nisam plašila porođaja jer sam samo pomislila koliko ljudi ima na planeti i sve nas je rodila naša mama, pa ako su tolike žene prošle kroz to, proćiću i ja.

Ali najviše od svega bih volela da svi razmisle o početku jednog novog životai koliko jedan nabitniji i najprirodniji čin treba da bude nešto najlepše jer to i jeste početak nečeg najlepšeg. Takođe, bilo bi jako dobro i korisno za sve nas kada bi se budući roditelji više informisali o tome koliko je bitno za zdravlje bebe, a i cele porodice, da se ispoštuju ti prirodni tokovi porođaja i postporođaja kao što su dodir kože na kožu, sisanje kolostruma, odlaganja presecanja pupčane vrpce da se bebe ne odvaja od majke zbog kupanja i druge rutine… I da ne zaboravim da priznam da prvi mesec roditeljstva jeste jako težak ali već drugi je lakši pa jos kad vam se bebac prvi put osmehne, tada postajete najbogatiji čovek na planeti.

Za Mati je na pitanja odgovorila: Mariana – Danilova mati

Iskustvo Danilovog tate pročitajte na ovom linku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *