Dojenje u trudnoći i dojenje u tandemu

“Mama sam dvoje dece, devojčice koja ima svega tri meseca i velikog dečaka koji ima dve godine i tri meseca.” Napisala sam prošlog septembra, i evo sada završavam članak.

Dojim ih oboje, u takozvanom “tandemu”. Ne mogu da odvojim dojenje u trudnoći i dojenje u tandemu i uspavljivanje deteta koje se doji – to je čudesna entropija porodice. Ovo je moj pokušaj da sistematski analiziram svoje iskustvo uspavljivanja dojenog deteta, dojenja deteta, dojenja u trudnoći i dojenja u tandemu.

Kada razmišljam koji je trenutak kada je moj sin prestao da bude beba, rekla bih da je to kada je počeo da hoda držeći se, a tada su nikli i prvi zubići. Noću se budio od sedam pa do petnaest puta, sedam dugih meseci. Kada se samo setim da sam se, kada je imao tri meseca, žalila pedijatrici što se budi tri puta!

Često sam se nakon podoja razbuđivala i između dva podoja ostajala budna. Ja nisam beba, a nemam ni dugme za gašenje, pa ne mogu da zaspim istog trenutka. Beba bi sikila i zaspala, ali ja sam, kad sam već budna, morala da odem do toaleta, što me je naknadno razbuđivalo, uz to pateći od post traumatskog stresnog poremećaja od porođaja. Promenila sam rutinu, odnosno kada bi me beba probudila, prvo sam odlazila u toalet, pa posle bih je dojila. Beba bi često zaplakala dok sam u toaletu.

I svo to presvlačenje! Nisam htela da bebi stavljam jednokratne pelene, niti da je ostavljam mokru u platnenima jer se osipala, pa sam je presvlačila tri-četiri puta u toku noći. I to pre podoja, jer u suprotnom bih je opet probudila. Dakle, protokol je bio toalet – presvlačenje – podoj. U jednom trenutku sam počela da joj, kada se prvi put pokvasi, a to je bilo u 3.30, oblačim jednokratnu pelenu u kojoj bi ostajala do ustajanja u 7.30.

(Ne znam tek šta bi bilo da nije spavao pored mene, da moram da ustajem da bih ga dojila, ili, još gore, da pripremam adaptirano mleko u pola noći. Kuvaj vodu. Pusti je da se hladi. Promešaj. Zagrevaj ohlađeno. A beba plače li plače gladna. I sve.te.flašice i njihovi delovi!)

tandemMesecima sam bila neispavana i na izmaku snaga. Noći kao da su mi prolazile u dojenju i pokušaju da zaspim, u očekivanju sledećeg buđenja, čak sam i želela da se beba što pre opet probudi dok sam još budna, kako se ne bih opet budila i kako bih mogla da se opustim i zaspim.

Ujutru sam bila još umornija nego uveče i morala sam da popijem kafu, a kada bi beba rano prepodne zaspala – ja opet nisam mogla da zaspim. I tako sam otaljavala dane, bezuspešno pokušavajući da spavam kada beba spava i čekajući veče kako bih opet pokušavala da spavam.

U međuvremenu, dete je raslo, zubi su rasli i on je snažnije sisao. Bradavice su mi bile ižvakane, a materica mi se grčila toliko da sam imala osećaj da se savija. Setila bih se članaka o teških „prvih nekoliko nedelja bebinog života“, koje su odavno prošle, a ja sam samo postajala umornija. Pitala sam se da li je takvo stanje normalno i da li je u redu da se toliko žrtvujem? Imala sam osećaj da nešto radim pogrešno, da nešto treba da se popravi a nisam tačno znala šta, kako i odakle da počnem.

Kada je dete imalo 14 meseci zatrudnela sam i sedam-osam buđenja u toku noći su postala neprihvatljiva. Pokušavala sam da ga vratim na spavanje bez dojenja, da ga tata ušuška i uspava, što nam nije uspelo, kad mu ne bih dala da siki ustao bi iz kreveta. Napravili smo pauzu i kada je imao 17 meseci sam opet pokušala da ga uspavam bez sike, i uspelo je! Dala bih mu da siki tek kada traži oko 6 ujutru, jer sam znala da je već gladan i da će ustati iz kreveta ako mu ne dam. Prepričavala sam mu omiljene knjižice, crtać rečima koje je razumeo.

Rekla sam mu – sika se sada odmara, sikićemo kada dođe dan. Jesi žedan? Evo popij vode. Jesi gladan? Evo pojedi bananu. To je radilo kao podmazano i on je uskoro počeo da se budi samo jednom, pred zoru, i tada bih ga podojila kako bi duže spavao; kroz nekoliko meseci, izbacio je i to buđenje.

Postavila sam granice u dojenju. Samo danju. Kasnije – samo dok beba spava. Samo dok ne kažem da je dosta. Dojenje u trudnoći, nije da se hvalim, jeste poduhvat.

Kada siki, mora to da radi kako treba. Da lepo uhvati bradavicu, da ne grize, da ne gnjavi, da ne vuče, da ne mrda nogama i rukama i da time drma mene i napaćenu mi dojku.

Sikimo samo dok ima mleka (znam da je korisno za detetovo samopouzdanje da ostane na siki duže i kad ne siki i da se mazi, ali to je veoma bolelo), ili određenu „minutažu“ – kada sam imala averziju prema dojenju, mogla sam da izdržim najviše dva ili tri minuta i to uz mentalne alate skretanja pažnje (Gledanje u sekundaru; „Da li da sebi kupim sive ili crne helanke“; „Dojim malu bebu, dojim malu bebu, dojim malu bebu…“)

Bradavice u trudnoći su me bolele. Bolele! Mleka je bilo sve manje, ali ipak ga je bilo sve do porođaja. Saznala sam da postoji stanje koje se zove „averzija prema dojenju“ https://www.breastfeedingbasics.com/badass-breastfeeder/nursing-aversion-episode . A dete je prihvatalo siku nekako uvučenim usnama, i još zubima, pa sam pod stare dane morala da ga učim da izbaci jezik kao za lizanje sike i da tako prihvata i da mu mojim prstima izvlačim usne

U međuvremenu sam sto puta odlučila da prestanem da ga dojim, a sada ga dojim tek nešto manje vremena nego pre rođenja njegove sestre – dojim trogodišnjaka. I planiram da prestanem da ga dojim. Stvarno. Jednom hoću, sigurno.

Tragovi zuba oko areola? Ukras dojilje velike bebe. Nisu problem, stvarno nisu. Problem može biti averzija prema dojenju kou većina dojilja doživi, a ne zna da je identifikuje i da traži rešenje za to stanje. Problem je loša postavljenost deteta. Problem je što veliko dete ima velika usta, „hvata“ preširoko i vuče previše snažno. Problem može biti kada neće da vuče, nego samo drži bradavicu u ustima a to iritira.

Dojenje u tandemu? Pa, to je samo dojenje puta dva. Dojenje je bilo velika uteha starijem detetu kada je patilo nakon rođenja njegove sestre (hiperlink https://zmajka.wordpress.com/2015/02/24/kada-se-rodi-drugo/ ); to je bilo nešto naše, makar i ne samo naše; i dalje sam ja njegova mama koja mu daje svoju esenciju, a on je mamina beba. Uz to, kadgod je sisao prema svojoj želji nije se razboljevao; kada je sisao manje, bilo zbog manje količine mleka u trudnoći ili kada sam mu smanjila dojenje s namerom da prestanemo – razboljevao se i teško oporavljao.

Jedino na šta sam morala da vodim računa u toku prvih meseci druge bebe, nije to da za nju „ostavim“ dovoljno mleka – uvek ga je bilo dovoljno; već da izbalansirano prima i mleko sa početka podoja, i ono sa kraja, s obzirom na to da sam mleka imala obilno, a beba je bila sitnija a izgled njene stolice zabrinjavajuć (foremilk i hindmilk, hiperlink 1 http://www.llli.org/faq/foremilk.html , hiperlink 2 https://breastfeedingusa.org/content/article/worries-about-foremilk-and-hindmilk ). Kada bi počela da sisa sa prepune dojke, zasitila bi se pre nego što bi stigla do masnijeg mleka. Rešenje je bilo da starije dete prvo malo „isprazni“ dojku, pa da nastavi beba. Stalno razmišljanje o tome kakvo je mleko u kojoj dojci mi je postalo suviše komplikovano, pa sam prešla na „sistem“ – svako svoju siku. Koliko popiješ, toliko ti se „napravi“ za posle; jedino što mi je dekolte neko vreme bio asimetričan!

 

Zmajka.wordpress.com

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *