I sledeći put bih opet isto


1Moja trudnoća je bila kao i mnoge druge – prijatna, zdrava, prepuna dobrog raspoloženja i energije. Ali, imala je jedan detalj po kom se i razlikovala od drugih. Znajući da se moja sestra porodila kod kuće, mnogi poznanici su me umesto klasičnih „Kako si? Jesi li spremna za porođaj?“ pitali „KAKO ćeš se ti porađati? Da li ćeš i ti kao tvoja sestra?“. To mi je predstavljalo svojevrsan pritisak, jer dešavalo se da ne prođe ni jedan dan a da mi neko ne uputi takvo pitanje. Pa još uz propratnu neverbalnu reakciju „Nećeš li valjda i ti?“, koja je najčešće bila prisutna. Jer kućni porođaj je ovde još uvek atrakcija. Negativna. Uz nju se vezuje puno skepse, strahova i ružnih misli.

Ja sam želela da porođaj bude intimna odluka mene i muža D, baš kao što je to bilo i začeće našeg sina. Bez uticaja i mišljenja drugih. Nisam želela da žurim sa tom odlukom. Istraživala sam sve moguće opcije, koje se u mom slučaju odnosile na odabir nekog od tada popularnih porodilišta i kućnog porođaja. Jedna po jedna opcija su se gasile i negde na polovini trudnoće sam shvatila da je kućni porođaj prava opcija za mene i bebu. Bez daljeg dvoumljenja i straha, jednostavno je danima sve ukazivalo da je to prava odluka! Kada sam bila sigurna, saopštila sam je i D. Ubrzo je i on prihvatio kućni porođaj kao najbolju opciju za nas. U drugoj polovini trudnoće sam se ozbiljno posvetila pripremama za porođaj. Jer, po meni, kad se porađaš prirodnim putem kod kuće, ti u potpunosti preuzimaš odgovornost za taj čin. Dule ili babice su tu samo da ti pomognu. Ali, pored te odgovornosti ti si i gospodar tog procesa. Sve je podređeno tebi i bebi, kako bi i trebalo da bude. U porodilištu je, po mom mišljenju, drugačije. Doktori i babice su u velikoj meri gospodari procesa, i trudnica se vrlo često ne pita puno.

PRIPREME ZA POROĐAJ

Pripreme su u mom slučaju podrazumevale puno toga. Poslednjih par meseci sam se gotovo svakodnevno opuštala uz relaksacione tehnike. Još od ranije sam poznavala tehnike autogenog treninga, a mesec i po dana pred porođaj sam njemu dodala i tehnike opuštanja koje sam naučila čitajući Hypnobirth. (Ova knjiga bi po meni trebalo da bude enciklopedija za svaku trudnicu, jer na veoma pitak način predstavlja trudnoću i faze porođaja, kao i relaksacione tehnike koje puno pomažu prilikom kontrakcija, ali i samog porođaja.) Tehnike meditacije meni nešto nisu bliske, pa ih nisam upražnjavala, ali sam pomenutim relaksacionim tehnikama dodala afirmacije (Biće ovo kratak i lagan kućni porođaj, koji će se završiti rođenjem psihički i fizički zdravog muškog deteta.) i vizualizacije (vizualizovala sam da mi je stomak balon koji se naduvava dok udišem i brzo brojim, i polako se izduvava dok izdišem. Nekada sam to zamenjivala vizualizovanjem svoje vagine kao cveta koji se otvara mojim disanjem.) I rezultati su brzo bili vidljivi. Nikada nisam bila toliko smirena. Nikada nisam lepše i dublje spavala. Nikada nisam brže zaspavljivala. Um mi je bio oslobođen od bilo kakvih problema.

Negde u 8. mesecu počela sam svakodnevno da jedem urme (datule). D mi je tada redovno počeo masirati i međicu (perineum). To je činio gotovo svakodnevno, i zaista mogu reći da mi je generalno pružao veliku podršku u toku cele trudnoće. U devetom mesecu sam pomalo pila i čaj od lista divlje maline. Pripreme su za mene podrazumevale i puno čitanja. Pored Hypnobirth-a, pročitala sam i Inu May Gaskin, a puno toga sam saznala i na Internetu, kroz različite video snimke, sajtove i grupe. Obavili smo i razgovor sa babicom Divnom i tu razjasnili neke stvari koje su nam možda još uvek bile nejasne. Plan je bio da ona prisustvuje porođaju, pored muža, moje mame, sestre i kume. Napisala sam porođajni plan, koji sam prosledila i babici. Ideja mi je bila da sve sama odrađujem, a Divna da prati i da ne ometa prirodan tok, pa da interveniše tek onda kada smatra da je neophodno. D je trebalo da bude sa mnom u bazenu, dok za majku, sestru i kumu nisam imala posebna zaduženja. Divna bi im u hodu davala zadatke.

Priželjkivala sam i breastcrawl – onaj divan trenutak neposredno nakon rođenja deteta, kada beba leži na grudima majke i sama, žmurećki nađe put do dojke. Do svog prvog gutljaja, prve injekcije zdravlja. Ti prvi minuti su veoma važni. Za bebin dalji razvoj, za vezivanje bebe i majke. Toliko sam mu se radovala, da u nekim momentima bukvalno nisam mogla da dočekam da porođaj krene. Kakvi strahovi, kakva razmišljanja o bolu. To je sve prihvaćeno kao neminovno i stavljeno po strani. Snaga i moć rađanja su bili ti koji su me vukli i zauzimali najveći deo moje pažnje.

POROĐAJ

Priprema za kućni porođaj podrazumeva i prihvatanje činjenice da postoji mogućnost da se ipak ide u porodilište. To ne želiš, misli usmeravaš u suprotnom pravcu, ali želiš da pokriješ sve moguće rizike. U mom slučaju to je podrazumevalo da sam za svaki slučaj spakovala torbu za Betaniju (porodilište u Novom Sadu) i da sam sebi rekla: Daću sve od sebe da sve bude u redu i da se porodim kući. Ako ipak ne krene po planu, torba mi je spakovana i Betanija je na svega nekoliko minuta vožnje od nas. Kada su me mnogi pitali kako se ne bojim da se porađam kući, odgovor je bio upravo u prihvatanju prethodno opisanog razmišljanja.

2

Ono za šta  se nisam pripremila je da će moj sin jako puno kasniti u odnosu na verovatni termin porođaja. Znala sam da se jako mali procenat porodi baš na dan termina, tako da sam prvih par dana kašnjenja prihvatila sa osmehom. Međutim, D je uveliko uzeo godišnji odmor, poruke su uveliko krenule da pristižu: jel krenuo?, jel ima novosti? jel osećaš nešto?. I tako je kod mene krenula da raste i anksioznost. Znala sam da u Betaniji ne puštaju da čekaš posle 7 dana, iako su ranije trudnice čekali i po 14 dana. I u Školici ti lepo kažu: u redu je dve nedelje pre i dve nedelje posle termina. Naročito ako je prvo dete, pa još muško. Ali, džabe! Svi oko nas su se porodili posle par dana. Ima jedna koja je čekala 6 dana. Došao je naš 6. dan i ništa. Došao je 7. dan, ja i dalje ne osećam ništa. Želimo da idemo na ultrazvuk, da proverimo da li je sve u redu sa bebom. Znam da će me terati da ostanem. Posle svih ovih priprema, jednostavno nisam računala da ću morati da ostanem u Betaniji ako je sve u redu sa bebom. Nekako i dalje verujem da mi to možemo kuću odraditi. Odlazim u Betaniju i svi sve naravno čude kako nisam ponela stvari da ostanem. Sa bebom je sve u redu, imam dovoljno plodove vode, ali “da li ja mogu biti toliko neodgovorna pa da rizikujem i odem kući?”. Trudim se da budem fina i govorim kako ne želim da im stvaram probleme, potpisaću šta god treba. Spominjem kako su do pre par godina i oni davali trudnicama da čeka do dve nedelje, a doktorka kaže kako su to izmišljotine i neistine (iako lično poznajem puno žena koje su se pre par godina porodile nakon više od 7 dana kašnjenja). Dolazi druga doktorka, i ona frapirana. Pa još kada sam fino zamolila da me ne pregledaju vaginalno, kako ne bi prisilno probušile vodenjak, tek onda su zabezeknute. “Ti bi još da ti mi ispunjavamo želje?! Nečuveno!” Pa da, ovo je moje telo. No, trudim se da budem izuzetno fina i uporna u tome da želim kući. Trudim se da D ne čuje te razgovore jer je on muško i ne nosi tu bebu u sebi, te mu je teže da veruje da je kućni porođaj i dalje najbolje rešenje za nas. U međuvremenu je na hodniku čuo priču kako je neka beba jedva ostala živa jer je bila jako velika, i još par sličnih “bolničkohodničkih” priča. Kažu da naša beba ima oko 3 600kg, to im je ok. Odlazimo kući. Prolazi 8. dan – ništa. Ostalo je još malo “tamo nekih” za koje smo čuli da su se porodili ne znam koji dan posle termina. Pa da li ćemo mi biti gornja granica? Intenziviramo sve prethodno opisane metode prirodne indukcije, ubacujem i ricinusovo ulje, ulje noćurka. Šetam svaki dan po nekoliko sati, idemo na Frušku goru, duplo više radim relakasacione tehnike. Na žalost, pored svega toga se i polako udaljavam od svog porođaja. Nije se kod mene rodio nikakav strah, već osećaj da se nikada neću poroditi. Ni kući, ni u Betaniji. Svako jutro sam se budila plačući. Plačem jer nema kontrakcija, jer me ništa ne boli – e to je jedinstvena takva prilika u životu. Mali jednostavno nije želeo napolje!

Devetog dana idemo opet u Betaniju. I dalje je sve u redu sa bebom, i dalje nisam ni malo krenula da se otvaram. Tretman i zabezeknutost osoblja isti. Ja skupljam hrabrost i opet potpisujem da na svoju odgovornost odlazim. Muž i ja pravimo okviran plan da ćemo čekati do sutradan, pa ćemo videti. Trudi se da bude hrabar zbog mene, ali osećam da bi on najrađe da možda tog trenutka već krenemo u Betaniju. Tog devetog dana sam na svakih sat vremena uzimala i neki homeopatski lek. Uveče smo šetali i od stresa već ćutali, kada sam osetila prvu kontrakciju. Nisam želela ništa da kažem mužu, jer sam od silnih lažnih kontrakcija i izgubila veru da ću doživeti ono “znaćeš da je to to, kad krenu kontrakcije”. Nakon 45 min isti osećaj. Definitvno sam znala da je to to! Kad smo stigli kući krenule su da se javljaju već na nekih 10 – 15 minuta i tada sam mu i rekla. On je tad rekao da se sad već boji da ostanemo kući i tražio da idemo u Betaniju. Ja sam i dalje bila uporna, jer je sve krenulo prirodnim tokom. I dalje verujem da ćemo uspeti sve da odradimo kući, kako smo i priželjkivali. Kažem mu da je možda bolje da ide kod svojih, jer mi sa strahom nikako neće pomoći pri porođaju. On ne želi, jer će se osećati kao da me je ostavio na cedilu. (Kasnije se ispostavilo da je možda ipak bilo bolje da nije bio prisutan, jer od svih kontrakcija i napona kasnije, ja sam stalno gledala da slučajno nije i on prisutan u prostoriji, jer znam da mu neće prijati da sve gleda, sada kada se ipak uplašio kućnog porođaja, nakon toliko “kašnjenja”). U jednom momentu on dobija napada alergije koja ga je tih dana mučila i odlazi u hitnu pomoć. Ja ostajem sama u stanu, sa kontrakcijama na već 10 minuta i manje. Divna je na putu. Polako mi je pristigla mama, dok sam punila kadu da legnem u nju. U tom trenutku sam imala potrebu za tim. Odlučujem da ne javljam kumi, je imam osećaj da će se samo uplašiti ako se nešto iskomplikuje, obzirom da još nije rađala. Mama javlja sestri.

4a

Kada je Divna stigla vidi kako mi je grlić toliko napet, kako do tada gotovo nikada nije videla. Ja uveliko radim sve tehnike disanja i vizualizacije koje sam vežbala, i nemam osećaj da sam napeta. Verovatno su sva dešavanja koja su prethodila ipak učinila da barem potisnem napetost, i to se odrazilo na grlić. Međutim, ubrzo to popušta i ja se jako brzo otvaram. Kontrakcije su mi sad već na nekoliko minuta, i posle nekih 1-2h Divna me obaveštava kako sam već 10 prsta otvorena i kako misli da ću se ja jako brzo poroditi. I sestra je stigla. Sa mužem pripremaju bazen, pune ga vodom. Ja sam i adekvatnu muziku pripremila, puštaju je kod bazena. Pomalo krvarim. Divna pretpostavlja da je to od nekada napetog grlića, pa misli da će mi najviše prijati da budem u ležećem položaju u spavaćoj sobi. U momentima kada to prestane da mi prija, selim se u bazen. Pa na wc šolju u kupatilo. Oni me slušaju i prate moje potrebe. Ja  i beba smo gospodari procesa. Prirodnim putem sam se “ispraznila”, nije mi ni bila potrebna mikroklizma koju sam pripremila. Kada poželim, daju mi vodu. Sa ove distance, te faze se sećam kao nečega što je prošlo vrlo brzo i prilično prijatno. Da, bolelo je, ali to je sve nekako bilo umanjeno time što su dragi ljudi bili oko mene, mazili me, pratili i ispunjavali moje želje. I relaksacije koje sam vežbala su zaista učinile svoje.

Međutim, onda je usledila faza tranzicije. To je ono kada beba treba da se spusti, pa da je potom rodimo. To je faza koja je najteža i u njoj se dešava da žene pomisle ono “joj, ja ne mogu više. Hoću nazad”. Dobro je što ona u proseku traje oko pola sata. Na žalost, meni je trajala oko 5-6h! I pomešala se sa narednom fazom, fazom guranja. Naponi koji su se javljali na 5 minuta, često su bili pomešani sa kontrakcijama. Divna je kod svakog drugog napona ugledala bebinu glavu i govorila je “kod sledećeg ćeš ga izbaciti”, kad ono – sin se povukao nazad. Razočarenje! Idemo iz početka!  Sećam se da sam pokušavala sve što mi je padalo na pamet: vizualizovala kako se spušta, kako su mi tkiva mekana i ružičasta i puštaju bebu da prođe, pričala sam sa bebom, ponavljala afirmacije da “mi to možemo zajedno”. Ali, sin jednostavno nije želeo napolje! Divna mi je govorila da spavam između napona, da čuvam snagu. Nisam nekako uspevala, jer su se naponi smenjivali na 5 minuta. Svom snagom sam pokušavala da ga spustim, ali se nekako stalno vraćao. Osvanuo je uveliko novi dan, bilo je već nekih 8-9 ujutro. Divnu sam pitala da li postoji još nešto što mogu da uradim. Bila sam uporna. Rekla je da nastavim da radim sve to što sam radila. Kasnije je rekla i da skoro nije upoznala toliko jaku i hrabru ženu, koja je toliko uporna. No, i beba i ja smo polako počeli da se umaramo. Svaka žena koja je stigla do tih napona, znaće o čemu pričam. Obzirom da mi vodenjak nije skroz pukao, Divna je predložila da mi ga probuši, jer nekad i to zna da pomogne da se beba spusti. Nakon što je to uradila, primetila je i da su bebini otkucaji srca postali malo slabiji. Pretpostavila je da je to zbog toga što se umorila, ali nije htela da rizikuje, pa je predložila da ipak odemo u Betaniju. Naravno, pristala sam!

3

Od probušenog vodenjaka, meni se beba već i spustila. Ja toga nisam bila svesna, ali sam majčinski osetila i nesvesno držala ruku između nogu, da mi beba ne bi ispala. To mi je kasnije rekla Divna, dok me je mazila u kolima a posle pratila u Betaniju. Kada smo stigli, trčala sam hodnikom, i držeći ruku između nogu vikala: Požuriteeee, porađam se, porađam se! Otišli smo u prijemnu ordinaciju, stavljaju me na sto. Ja i dalje vičem da se porađam, oni verovatno misle “još jedna majka u panici”. Dolazi doktor, počinje da me pita za podatke. Opet im vičem “porađam seee” i vidim da se dve sestre nešto domunđavaju. Verovatno su već videle bebinu glavu, jer kad se doktor okrenuo i on video, samo je rekao: “Dobro, podatke ćemo posle uzeti. Idemo u porođajnu salu!”. Nekako sam izdržala put do sprata sa porođajnom salom i od momenta prelaska na porođajni sto pa do samog porođaja prošlo je svega 4 minute! Babica me je bukvalno molila da se ne napinjem, da bi ona stigla da pripremi svu aparaturu. Ispostavilo se da su  tada tu bili prisutni i specijalizanti, pa je verovatno zbog njih odradila sve po protokolu: indukcija, infuzija, epiziotomija. Ako su indukcija i epiziotomija potrebni kod porođaja gde bebina glava uveliko viri, onda stvarno ne znam gde nisu!? No, nema veze! Taj osećaj kada je beba došla na ovaj svet, tih nekoliko sekundi naleta adrenalina ću zaista zauvek pamtiti. Zbog njih poželiš sve opet na isti način, jer priroda je to tako udesila!

*********

Sada je prošlo već nekoliko meseci od porođaja. Mnogi ljudi su sve moje tadašnje postupke i odluke nazvali neodgovornim, neki pak misle da je to bila stvar hrabrosti. Ne želim da se bavim time šta je od ta dva, ali jedno je sigurno – ja bih opet sve isto uradila! Mislim da sam svoju bebu spasila carskog reza, vakuuma ili forcepsa, jer ne postoji bolnica kod nas u kojoj bi pustili porodilju da skroz otvorena leži satima na krevetu. Takođe verujem da bi svaka porodilja u trenucima kontrakcija i napona želela da kao ja ima priliku da bude u pozi u kojoj želi, u svom stanu, dok je majka i sestra miluju, a ona zariva nokte u babicu kako bi olakšala vrisak u vrhuncu bolova.

To je bila moja priča. Priča u kojoj smo beba i ja bili glavni akteri, u kojoj su se slušale naše potrebe. Nismo bili požurivani, veštački indukovani, primoravani da radimo ono što nam ne prija. Priroda je na kraju uspela da odradi svoje. Baš onako kako treba da bude!

Za Mati je tekst napisala: Aleksandra – Mateova mati

11 Comments:

  1. Draga Aleksandra. Divna i iskrena prica. U nekim delovima tvoje price sam prepoznala sebe. Meni je Divna pomogla da se porodim krajem oktobra prosle godine. Naponi su mi trajali skoro 5 sati + bebac se bas sporo spustao niz kanal,ja sam se vec umarala pa mu se glavica stalno vracala unutra. Znam i zasto je to toliko trajalo. Psiholoski faktor je tu jako bitan. Moja mama je predosetila da se poradjam i bukvalno je digla uzbunu jer joj se nisam javljala na telefon. Inace se uvek javim ali tad sam vec bila na pocetku napona i nisam mogla da pricam ( btw ona nije znala da cu se poroditi kod kuce,nismo joj rekli jer je panicar i samo bi mi stvarala tenziju). Sigurna sam da je to moje razmisljanje da ce ona svakog trena doci a ja se jos nisam porodila stvorilo blokadu kod mene. Ipak afirmacije su mi mnogo pomogle – govorila sam bebi: “Mi to mozemo bebo,samo jos malo.” I rodili smo se bez problema. Olaksavajuca okolnost je sto su bebini otkucaji uvek bili ok,sto kod tebe nije bio slucaj. Znam da mi u porodilistu ne bi dali da se otvaram skoro 24 sata i napunjem 5 sati – mozda bi se zavrsilo i carskim. Ovako je sve proslo potpuno prirodno. I opet cemo kod kuce kad druga beba bude bila na putu

    • Jaoooj, pa skoro isti scenario! Sa zamalo istim krajem 🙂 Definitivno je psiholoski faktor bio vazan i u mom slucaju. U mom slucaju, mislim da je Matea malo zadrzala i njegova kilaza – nisam nigde spomenula da je on porodjen sa 3 960kg. A ja sam izuzetno sitna zena! Hvala ti puno na javljanju i podrsci. Veliki poljubac za tebe i Janka :*

  2. Izvinjvam se ako ima neka greska u pisanju posto pisem na mobilnom 😉 Svako dobro i uzivaj sa bebcem. Bilja – Jankova mati :-*

  3. Draga Sashkice, hrabrice i snaznice! Malo je ovako svesnih i jakih zena. Srecna sam shto te poznajem. <3

  4. Čitajući tvoju priču još jednom sam prosla kroz sate i minute pre tvog porođaja. Čudan osećaj sada sa ove distance. Važno je da je sve bilo OK i da se rodio naš ANĐELAK.
    Ljubi vas mama-baka

  5. Sta bi se desilo da su bebi u medjuvremenu poceli da se gube tonovi?

    • Draga Ana, bebi i jesu slabije poceli da se cuju tonovi, pa smo zato odlucili odmah da odemo u porodiliste, koje je inace na nekoliko minuta voznje od nas. Veliki pozdrav od mene

  6. Cao Aleksandra,
    Da li mozes da me kontaktiras na moj mejl htela bih da stupim u kontakt sa babicom Divnom.

    Unapred veliko hvala,
    tijanabogo@gmail.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *