Iskustvo rađanja u Bačkoj Topoli

 Prođoh dve selidbe, od kojih jedna u drugi grad, promenih tri poslodavca, suprug promenio posao, moj prvenac treći put menja vrtić uz još sto manjih i većih dešavanja i problema i to sve od kad sam ostala trudna, pa skontah da sam trudna otprilike u sedmom mesecu… Dok smo se skućili i sabrali gde smo-šta smo, ulazila sam u 9. mesec i skontah – treba i da se porodim, a neću porođaj kao na fabričkoj traci. Na brzinu sam iščačkala par informacija na netu i kontaktirala dulu, Danijelu, koja mi je dala nekoliko sugestija za prirodan porođaj od kojih mi je najprihvatljivije zazvučao porođaj u Bačkoj Topoli. Od nje dobih i kontakt doktora koji je voljan da sarađuje u iskustvu prirodnog rađanja i posle konsultacije sa mojim Osloncem, otidosmo tamo na pregled.

11948008_1170625966297702_879299816_n Do poslednjeg momenta nisam bila sigurna da li ćemo se poroditi u Topoli. Puno faktora mi je ulivalo nesigurnost. Prvo svi ljudi iz okoline sa „vi niste normalni, šta ako se nešto iskomplikuje, šta ako se porodite na autoputu, ima do tamo sat i nešto vožnje od Novog Sada itd.“, pa ja sama sa „u ovoj turi nisam radila jogu, nisam meditirala, nisam vežbala, bila sam pod konstantnim stresom, do sedmog meseca nisam stigla ni da skontam da sam trudna itd.“.

U 13:15h sam konačno uspavala Vida, prvenca, i u tom momentu prvi put posumnjala da se nešto dešava. Već danima osluškujem i sve mi je sumnjivo. Mislila sam da ovog puta neće krenuti isto kao sa prvim. Šaljem poruku životnom saputniku, proveravam da li je u gradu, da nije na terenu. Tu je, pita da li je krenula „drugarica“, odgovaram da možda jeste, javiću se još.

U 14:15h sam shvatila. To je to. Šaljem sms iste sadržine „ To je to, kreći.“. Na brzu brzinu ulazim u „porođajni mod“ – oblačim šarenu haljinicu, puštam muziku, puštam kosu i sedam na pilates loptu. Dok sam na lopti, sve ok, kako pokušam da ustanem, kontrakcije me zaustavljaju. Mislim se – šta, ostaću večno na lopti. Smejem se.

Podrška stiže i sa vrata dignutih obrva pita – Topola?

Ja odlučno i nasmejano – Topola! Mislim se, on je svakako veterinar, pa ako i zagusti na autoputu, imam proverenu babicu pored sebe, najteža porodilja mu je imala preko 800 kg!

Sestričina koja ostaje s Vidom me gleda malo uplašeno, malo u čudu i upija moja uputstva gde je omiljeni crtani film, gde su lekovi za upalu ušiju, gde je mleko…

U 15:05h smo kolima krenuli iz Sr. Kamenice relativno opušteni jer su kontrakcije na 15ak minuta. Ja pitam šta on misli, hoće li se sve završiti do nekih 20-21h, kaže da možda neće baš do 20h, ali do 22-23h hoće sigurno. Eeee, kako smo pogrešno procenili vreme…

Izlazimo polako na autoput, javljam porodilištu da stižemo kod njih da se porodimo, veselo mi odgovaraju da me čekaju. Kontrakcije postaju sumnjive – do autoputa je bilo jedno 3 komada.

Sledeća na 7, sledeća na 6, sledeća na 5 i sledeća na 3 minuta.

Podrška se okreće i relativno panično kaže – Čoveče, stisni ga nekako! – nismo ni do naplatne rampe stigli. 

Put se nastavlja uz kontrakcije na 2-3min. Poštujemo brzinu i ćaskamo o svemu koliko je to izvodljivo u međuvremenu. Negde na pola puta – tornado! Bukvalno, tornado na njivi na 10 metara pored puta. Tu smo već pukli od smeha. U poslednje vreme nas je strefio niz kojekakvih naopakih okolnosti, pa se čudimo da je tornado pored puta, a ne na putu i da je relativno mali. Doživeh ga kao dobar znak.

Ulazimo u Topolu, Podrška uredno vozi 50 km/h. Sad već počinjem da insistiram da požuri.

  • Ali, policija…

  • Ma kakva policija, ako nas zaustave, sve će im biti jasno, požuuuuri!

Stigli. Dočekala nas ljubazna babica, presvukli se, pogledom tražim loptu. Jedan porođaj je već u toku. Posle pregleda, babica konstatuje da sam otvorena 6 prstiju. Nešto mi je to malo, s prethodnim sam na porođaj stigla sa 8, a i kontrakcije su mi prejake i prečeste već neko vreme. Hoćemo klistir – nećemo klistir, svi većamo, ne znamo da li ću imati vremena za to. Ipak klistir. Uf…neprijatnosti i ništa s istim ne postigoh. I kod kuće sam samo jednom morala do toaleta, dok mi je prvi porođaj počeo prirodnim čišćenjem, pa mi klistir nije ni trebao. Kontrakcije jedna za drugom, kako naiđe, ja se saginjem, oslanjam o kolena i šake, Podrška masira leđa i vrši pritisak na donji deo leđa. Nekad pomogne, nekad ne. Sve mi se nešto odužilo. U sobi smo, pokušavam da održim koncentraciju na lopti, ali počinjem da posustajem. Opet se javlja crv sumnje. Jasno mi je da sam preumorna, nisam par noći spavala, slabo sam jela, nisam u formi, isrpljena od raznih životnih problema u poslednje vreme, javlja se strah da neću izdržati, da neću imati snage…

Tok ovih sivih misli prekida babica sa molbom da dođem do sale da me doktorica pregleda. Strah me pregleda, strah me da ću čuti da sam otvorena samo 7 prstiju i da me čeka još dug put…

Uspevam nekako da se dogegam do stola, doktorica me nije još ni pregledala već pitam koliko sam otvorena.

    • Skroz!

    • Šta skroz? Šta skroz?

    • Otvorena si deset prstiju, to je to! Bušimo vodenjak.

    • Štaaa? Nije pukao? O Bože…

Jedva izdržah i to zbog jakih kontrakcija kroz koje pitam da li mogu da rodim u nekom drugom položaju, ne odgovara mi na leđima.

Doktorica posle konsultacije sa babicom zaključuje: „Neka je, nek se namesti kako joj odgovara“.

Kako mi odgovara – nemam pojma! Nisam ni očekivala razumevanje za moju želju za drugim položajem, pa se nađoh nespremna, a ni sama nisam bila sigurna kako mi je najudobnije. Sa prvim porođajem u Senti mi ta molba da promenim položaj nije bila uslišena, a tada sam htela da se porodim na boku. Doktorica me požuruje da se namestim kako hoću, nemamo više vremena i kako se sad namestim – to je to, nema posle promena, beba izlazi.

Pošto sam kontrakcije najlakše prolazila na sve četiri, odlučih se za taj položaj.

Eeeee, a treba se s leđa i okrenuti u taj položaj. Bože, mislim da bih se lakše popela na vrh najviše planine nego se sad mrdnula…

Popeh se i na taj vrh…

Babica najljubaznije sugeriše kako da se bolje namestim, ali uvek uz konstataciju kako meni najviše prija, doktorica me briše mokrom pelenom po licu i ustima (senzacija kao na najboljem spa tretmanu), uronila bih u tu pelenu do kraja vremena.

Moj Oslonac me i dalje masira po leđima, bodri.

Počinje guranje. Čujem da se meni iza leđa svi nešto domunđavaju, ali ne razumem šta govore i pitam šta da radim, da guram, da ne guram. U prvom porođaju sam morala da ne guram koliko sam dugo mogla i na kraju je doktor katapultirao bebu napolje oslanjanjem na stomak, pa mi je deo gde sama lepo guram nepoznat. Kažu mi da guram kako mi naiđe. Svi me bodre. Samo opušteno i da sama po svom nahođenju guram. Uf, evo još višeg vrha još više planine… Osetim njenu glavicu kako se kreće napred i nazad niz porođajni kanal. Pečeee…i glavica je napolju. Osećam kao da je sve napolju. Guraj još i guraj jako. I izgurah uz glasne krike. Brzo su me okrenuli i stavili bebu na moje grudi i stomak.

898992_1174955125864786_1595463956_oU 17:45h – nalet olakšanja, zadovoljstva, sreće i neverice da se već završilo…

Bebac je bio divan. Tiha, gledala je dignutih obrva i tražila siku… Pupčanik su presekli tek kad je prestao da pulsira, a odmah nakon toga je izašla i posteljica. Rađanje posteljice – senzacija slična onom najprijatnijem spa tretmanu – topla, meka, savršena.

U ovoj turi prođoh bez epiziotomije, čuvali su međicu, ali pukla sam malo, samo površinski. Babica i doktorica u konsultaciji sa mojim Osloncem konstatuju da je potrebno dva šava, pa mogao bi i jedan, ali ajde ipak dva.

Prebacuju me u drugi krevet na posmatranje, žurimo, stiže sledeća gošća na porođaj. Nas tri se zaređale jedna za drugom, jedva stigoše sve da nas porode.

Obilaze me redovno, proveravaju krvarenje, pitaju je li sve ok, Oslonac sedi pored mene.

Jedno divno ljudsko iskustvo.

Imala sam želju da se porodim kod kuće, ali kako kod nas za to još ne postoje dobri uslovi, najbliže tome mi se učinila opcija porođaja u B. Topoli. I bila sam upravu. Kompletno osoblje je bilo divno, ljubazno, prijatno sa potpunim uvažavanjem mojih potreba i želja kao porodilje. Doktor koji mi je uradio dve kontrole u 9. mesecu i kojeg sam planirala na porođaju taj dan nije ni bio prisutan, bio je na dežurstvu u drugoj ustanovi, ali ipak sam se, na njegovu sugestiju, odlučila da odem tamo. I nisam pogrešila. Doktorica, načelnica, koja je taj dan radila ni u čemu nije oborila moja očekivanja. Rodila sam Lili bez oksitocina, trodona i sl. supstanci, rodila sam četvoronoške, dobila bebu odmah na grudi, nisu joj presekli pupčanik dok nije prestao da pulsira, nisu mi radili rutinsku epiziotomiju, u svemu su pratili moje potrebe i što je najvažnije moj Oslonac, moja Podrška je imala priliku da to zaista i bude, bio je uz mene, uz nas, sve vreme i još mi je bio jedna od glavnih babica (on mi je čuvao međicu, dodavao, pridržavao, bodrio, masirao i učestvovao u medicinskim konsultacijama).

Nisam želela porođaj kao na fabričkoj traci, kako obično bude u većini bolnica i u Topoli sam dobila više nego što sam očekivala – jedno prirodno, ljudsko i divno iskustvo rađanja uz potpuno razumevanje mene kao ljudskog bića, kao žene i tokom porođaja i nakon porođaja, u toku oporavka i uspostavljanja dojenja.

Ovim putem izražavam svoju duboku zahvalnost i poštovanje svim zaposlenima u vanbolničkom porodilištu u Bačkoj Topoli, od kojih mi ni jedan nije uskratio osmeh. Hvala.

Hvala i Danijeli, duli, bez koje ne bih ni saznala za ovo divno malo porodilište.

Nina – Vidova i Lilina mati. 🙂

5 Comments:

  1. Sjajno! Divna je prica! Mnogo mi se svidja! Eto gde bih mogla sledeci put da se porodim 🙂

  2. Ajoj, zeno! Napeeetoo bre! Sve znam, a opet pomislih da neces stici :D…Lepa prica, cudna za Srbiju! Ipak sledeci put il’ se seli za Topolu ili kreni makar 3 dana ranije ;). Ljubimo vas :*

  3. Pingback: Mora li porođaj bez veze biti bezvezan - Mati

  4. Pingback: Jesi čula ko je dula – Mama Popins

Leave a Reply to Anita R. Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *