Kažu da niko nije savršen. Ipak, postoje izuzeci!

545859_10151200821724269_2140228022_nDobro se sećam, u ponedeljak uveče večerala sam pirinač i meso. Najavili su se Akoševi roditelji, ali su na kraju ipak otkazali. Laknulo mi je. Nisam baš imala previše snage za goste.

Prvi simptomi pojavili su se dok sam razgovarala preko skajpa sa bratom. Zastala sam. Posumnjala sam da počinje. Nešto slično primetila sam i u subotu, ali današnji osećaj bio je drugačiji. Usporila sam ponovo. Do sada nisam imala ozbiljne bolove. Nakon razgovora otišla sam da legnem, verovala sam da će mi odmor dobro doći.

Poslednju nedelju obeležili su obavezni pregledi. Mišljenja lekara su se razlikovala i pojačavala moju uznemirenost. Neki su smatrali da je beba premala, da ne dobija dovoljno hranljivih materija, a neki su predlagali i prevremeni porođaj. Termin nam je bio dvadeset i četvrti, pomerili su ga potom na dvadeset i prvi… Rešili smo da se ne obaziremo na neusaglašene zahteve lekara. Odlučili smo da naša ćerka sama odluči kada će da nam se pridruži. I tako je i bilo.

U utorak oko tri u zoru, dvadesetog, probudili su me veoma jaki bolovi. Odmah sam prepoznala porođajne simptome. Dobra stvar je bila ta što sam mogla da odspavam u pauzama od po 15 minuta. Akoš je merio vreme. U šest ujutro kontrakcije su nastupale na svakih 15 minuta.

To je bilo to… Pomislila sam da popijemo malo šampanjca, ali nisam mogla ni kap. Topao tuš mi je prijao, ali kontrakcije su se nastavljale. Akoš je pozvao Šaroltu, našu prijateljicu i dulu, i učinilo mi se da se pojavila dosta brzo.

Atmosfera u našoj dnevnoj sobi je delovala tako umirujuće na mene zahvaljujući prisustvu i podršci Šarolte i Akoša. Mnogo masaže, mnogo toplih obloga, lep miris muskatne žalfije… Ni na šta nisam morala da mislim, samo sam se prepustila. Za divno čudo, nisam se plašila, iako se to od mene moglo očekivati. Uobičajila sam da sebe mučim pitanjima. Šta će biti sa mnom, s nama? Kako ću se poroditi? Uz Akoša i Šaroltu pitanja su iščezla.

Šarolta je predložila da krenemo. Akoš je pošao da doveze auto dok smo se nas dve polako pripremile. Na vratima smo srele komšiju koji me je pozdravio i ohrabrio.

U bolnici se ispostavilo da smo sve papire ostavili kod kuće. Naša rasejanost nije nikoga iznenadila, čak nas je naterala na smeh. Akoš je otišao po dokumentaciju. U čekaonici smo se nas dve opustile. Tamo smo igrale, zagrljene se smešile, radovale se, smejale…

Opala! Upiškila sam se! Ne, ne umirivala me je Šarolta, rekla je da je sigurno pukao vodenjak. Ispostavilo se da je dobro što smo zaboravili papire, bar se i to desilo. Tada je naišao Akoš, pokucali smo.

Počeo je protokol. Jedna baš ne tako ljubazna babica nas je primila: „Malopre sam vas videla u čekaonici, zar ne? Došli ste da se porodite? Pregledaću vas.“ Sve se lepo odvijalo, razmak između kontrakcija smanjio se na pet minuta. Sistem. Sve su učinili da bi me omeli, ali se nisam dala tako lako. Pregled sam najblaže rečeno doživela kao silovanje. Zamolila sam babicu, da sačeka trenutak, na šta je upitala šta da čeka. Muž mi je sa vrata na drugoj strani došapnuo da kašljem dok me pregleda, to pomaže da se opustim. Na to je ljubazna gospođa napomenula da ne treba kašljati.

Prokomentarisala je da ne zna kako ću roditi dete kada običan pregled ne mogu da izdržim. Pomislila sam kako ću se vratiti nakon porođaja da joj saspem sve u lice.

Na sreću, sestra je konstatovala da je porođaj krenuo, tako sam mogla da pređem u čekaonicu (gde su osim mene bile još tri trudnics priključene na CTG, ja u debelim zoknama za skijanje – da mi ne zebu noge – u bademantilu, sa porođajnim trudovima, bila bi im dobar reality show ovako u finišu. Tamo smo čekale na ulazak u alternativnu porođajnu sobu i da se pojavi Marika, naša izabrana babica.

U međuvremenu su nam ipak doneli neke papire na potpis. Moj muž se ponudio da potpiše, ali na to je opet ne baš ljubazna gospođa odgovorila: „Ne vi, vaša supruga treba da potpiše. Radi se o bolesnici koja je pri svesti, može da potpiše.“ Ja se samo sećam toga da je nekakav rez i car. No, i to smo obavili.

Došla je Marika, pregledala me. Videla je da se tome ne radujem i pre toga je znala da se tome neću radovati, zato mi je obećala zauzvrat toplu vodenu kupku. Dozvolila je da me Šarolta drži za ruku za vreme pregleda i sačekala je da dozvolim pregled. OK, porođaj počinje.

Prešle smo u drugu sobu. Tamo je sve lepo i dobro, puni se kada, pričamo, dobro smo. U vodi sam se lepo opustila. Obasjavalo me je sunce kroz prozor! Divan je to bio osećaj! Ne znam koliko je sati moglo biti. Hladila se voda, usporili su bolovi, ali nisam htela da izađem. Ili nisam smela?

Ne znam. Ali, ipak sam morala jer je Marika počela da se brine da su bolovi oslabili zbog kupke. I onda je izgovorena čudesna rečenica: „Čekamo do četiri i nakon toga treba da damo oxitocin“.

Tik­tak, tik­tak. Ogroman zidni sat u sobi, ne skidam oči sa njega. U međuvremenu ponavljam glasno: „Ne znam šta da radim, ne mogu, ne ide, ne ide…“. U međuvremenu Marika me opominje da to ne valja, da to nije ništa, i tako dalje…

Akoš je stalno uz mene, drži me za ruku, podupire mi glavu, masira mi leđa. Šarolta brine o mirisima, o udobnosti, o glasovima, stalno tražim njene oči, koje smiruju. Gleda u mene i ponavlja:

„Možeš, Jelo, jako dobro radiš. Ponavljaj za mnom, otvara mi se telo, otvara mi se telo“. Širok osmeh na njenom licu i iz ove perspektive mi se čini da me je to održavalo…

Trebalo je da izdržim još jedan pregled, ali to već nisam mogla da dozvolim. Iskonskom snagom sam istrgla ruku koja me je pregledala. Tako sam prešla u kategoriju pacijentkinja kojima se sa manje lakoće može upravljati. To, naravno, nikome nije prijalo.

unnamed

Na kraju smo se složili da pređemo u drugu sobu, tamo sam dobila čistu infuziju. Šetnja mi je pomogla da dođem sebi. Bolovi su redovno nailazili, dok sam ležala na leđima bolovi su me kidali. Na našu veliku radost oko pola sedam pojavila se naša malecka ćerka. Nije plakala, samo je uzdisala i bila je tako meka kao paperje, maleno telo tako toplo. Nisam smela da je otkrijem, ni da je pogledam, da ne navučem neku nevolju. Samo sam je osećala na sebi. Ja sam sijala. Pa to je predivno, mislila sam. Ne mogu da verujem.

Ne sećam se koliko je vremena prošlo dok se nije pojavila posteljica ali se veoma čisto sećam, kako ju je bio dobar osećaj roditi. Meku, toplu, onu koja leči.

A Manka samo tiho diše, posle siki. O, već je narasla velika devojka! A kako je bila malecka, savršena. Kažu niko nije savršen, ali izuzeci postoje.

 

Za Mati je tekst napisala: Mankina mati – Jelena, koja se porodila u Budimpešti

O drugom porođaju naše mati Jelene pročitajte ovde.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *