Kengurisanje malog Bude

    Ovih dana je, posle četiri nedelje, izašla iz dečje bolnice moja prijateljica sa svojim novorođenim sinom. Dečak je imao (srećom, ne tako komplikovan) problem za zdravljem, pa je kući stigao malo kasnije nego druge bebe. Moja prijateljica sada ne doji, iako ima i volju i želju da doji, ima i mleka, i svoje prvo dete je dojila. U bolnici je dojenje zabranjeno, a majke moraju da se izmlazaju, pa da hrane bebu (rođenu sa preko 3 kg, 37 nedelja gestacijeske starosti i bez problema sa ustima i digestivnim organima) na flašicu. Beba po dolasku kući neće da prihvati dojku, a majci se količina mleka smanjuje, jer pumpa ne stimuliše produkciju kao beba. Pitam se koliko će još izdržati da se izmlazava 7-8 puta dnevno i koliko će još imati šta da izmlazava. Ono što me je još više rastužilo je to što su majke (a o sirotim očevima i da ne govorim) s decom samo dok ih hrane i nikad ih nisu ni videle bez odeće, a kamoli držale i mazile po goloj koži. Kao da bebama nije dovoljno stresno što su napustilke matericu, pa ih još ostavljaju bez dodira. Srećom, moje iskustvo je bilo sasvim drugačije. Moja beba je provela četiri puna meseca u bolnici u Nemačkoj pre dolaska svojoj kući. U toj bolnici se roditelji podstiču da provode što više vremena sa svojim bebama, iako su bebe na intenzivnoj nezi, potencijalno životno ugrožene.

2

Neposredno posle porođaja, pedjatrijaska sestra mi je donela jednu krpicu da je držim uz svoju kožu neko vreme, pa da je odnese bebi u inkubator ne bi li beba kreirala bliskost sa majkom i osećala se sigurnijom udišući njen miris. To smo praktikovali svake večeri kad smo odlazili iz bolnice kući. Donela mi je odmah i bebinu fotografiju, jer nisam mogla da je vidim dok je trajala reanimacija.

Otac je sve vreme bio uključen i tretiran kao ravnopravan roditelj. Sledećeg dana posetila me je savetnica za dojenje, koja me je i sledeća četiri meseca posećivala tri puta nedeljno, donela mi veliku kvalitetnu pumpu i objasnila šta je sve blagotvorno za produkciju mleka. Savetovala me je da uvek gledam bebinu sliku dok se izmlazavam, da mislim na bebu i da pevam. Objasnila mi je da bez opuštanja i ljubavi nema oksitocina, a bez oksitocina nema mleka. (Dva i po meseca kasnije, čim je naš dečak bio dovoljno velik da uči da guta, počela sam da ga dojim.) Takođe prvog dana po rođenju nam je pedijatrijaska sestra dala diktafon da snimimo svoje glasove kako bi puštali bebi tokom noći, dok nismo sa njom (iako sam u porodilištu često i noći provodila na intenzivnoj nezi, pored bebe, jer je osoblje svesno da je to naša beba i noću i danju, i ne pada im na pamet da nam ograničavaju vreme koje sa njom provodimo).

Odmah su nas obučili da tako malo dete (nepunih 800 grama) presvlačimo kroz prozorčiće inkubatora, masiramo, merimo mu temperaturu a već trećeg dana, čim je prošao najveći rizik od moždanih krvarenja, počeli smo sa takozvanim kengurisanjem. Roditelji leže pored inkubatora golih grudi, ogrnuti bolničkim košuljama i drže svoje, takođe gole, bebe na grudima. Mahom su to bile bebe lakše od 1 kg, sa nekoliko elektroda i braunila zalepljenih i zabodenih u njih, sa respiratorima, ali to nije bio razlog da se bebe redovno ne kengurišu. Objasinili su mi da je kengur terapija veoma važna i da blagotvorno deluje na bebino stanje, posebno na disanje. Kasnije sam čitala da je kengur terapija uvedena na osnovu značajno većeg preživljavanja nedonoščadi u društvima gde majke bebe drže privezanim na grudima, uprkos mnogo lošijoj medicinskoj nezi u odnosu na neka razvijenija društva.

3

Ne mogu da zaboravim ni humano ponašanje medicinskog osoblja petog dana života naše bebe, kada je ustanovljeno da je neophodna operacija creva u dečijoj bolnici. Lekari su nam strpljivo objasnili šta se događa i na koji način se taj problem može rešiti. Načelnik pedijatrije je mog partnera odvezao svojim automobilom u dečiju bolnicu dok sam ja čekala otpusnu listu. Našla sam se u situaciji da iznenada napuštam bolnicu, a nisam obezbedila sebi pumpu za mleko. Njihove osiguranice dobijaju pumpu, a troškove im pokriva osiguranje. Odlučila sam da i ja uzmem tu pumpu i da plaćam komercijalnu cenu, dok se ne snađem drugačije, ali ostala sam bez svojih stvari medju kojima je bio i novac, moj partner ih je poneo sa sobom da ne moram ja ništa da nosim. Počela sam da smišljam kako ću sad organizovati preuzimanje pumpe kad je sledeće izmlazavanje već za koji sat, veoma rastrojena zbog operacije koja je možda počinjala u tom trenutku, kada su mi rekli da je kauciju za moju pumpu platio jedan od lekara i da mogu da mu vratim novac kad se snađem, a rentu za prve dve nedelje je nepovratno platila glavna medicinska sestra. Sve to me je ganulo i učvrstilo veru ne samo u dobar ishod operacije, već i celog toka nege nedonoščeta, pa i u moć i snagu dobra svuda oko nas. Sa novom dozom optimizma otišla sam u dečju bolnicu, gde je naš sin proveo sledeća četiri meseca.

Moj partner je već razgovarao sam lekarima, dobio od anesteziologa sve detalje o anesteziji napisane na srpskom jeziku, bio upućen u moguće ishode i postoperativni tok. Operacija je bila uspešna i tu pocinje maraton ka povratku kući, istrčan u bezbroj mravljih koraka.

1

Pored svakog inkubatora stajala je tabela gde su roditelji upisivali šta i koliko često i dugo čine sa bebama. Na listi su bile neke “tehničke” stvari kao sto su merenje temperature, presvlačenje, ali i razgovaranje sa bebom, dodirivanje, kengurisanje, kupanje… bilo je roditelja koji su imali još male dece kod kuće i nisu mogli toliko vremena da provode u bolnici, pa su sestre više vremena posvećivale tim bebama. Kupanje svesno nisam podvela pod tehničke stvari, jer su se i tu trudili da nam pomognu da pružimo što veće uživanje bebama, a samim tim i nama. Takođe, roditelji imaju mogućnost da izaberu kako žele da kupaju bebu – u maloj kadi, u swing peleni u velikoj kadi, u tummy tubu. Kako je vreme odmicalo, a opasnost od dodatnih komplikacija bivala sve manja, dani u bolnici postajali su sve veće uživanje. Posebno zadovoljstvo nam je pričinjavalo svakodnevno višesatno kengurisanje. Pre podne jedan roditelj, posle podne drugi – uglavnom je to bio naš dnevni plan. Pošto se bebino disanje neprestano prati na monitoru, imali smo prilike direktno da se uverimo koliko kengurisanje utiče na saturaciju kiseonika. Podaci na monitoru bili su značajno bolji tokom kengurisanja, a apnee ređe. Lekari su toga svesni, pa su nam čak u jednom izveštaju potrebnom za produžavanje boravka u Nemačkoj napisali da je neophodno da ostanemo oboje upravo zbog kengur terapije.

Prošlo je četiri godine od ovih događaja i drago mi je što uprkos tome što nas je zadesila realno strašna situacija – porođjaj u 25. nedelji, pa još u tuđoj zemlji, preovlađuju lepe uspomene. Kad se setim nekih momenata, ponovo se smrznem, ali mnogo ćešće mislim na to koliko sam važnih stvari naučila i kako sam u potpunosti i zauvek poverovala u moć ljubavi, neznosti, dodira, humanosti, podrške.

Za Mati je tekst napisala: Sofija- Budina mati

4 Comments:

  1. Predivan tekst! Emotivan, iskren, majčinski.
    I vrlo poučan.
    Radujem se ovom sajtu i nekim lepim promenama kojima svi zajedno stremimo.

  2. Hvala na prelepom tekstu, rasplakali ste me!

  3. Хвала на корисним информацијама . Треба додати свој блог на боокмаркс

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *