Mama od carskog reza

CARSKI REZ KAO POSLEDICA PRESECANJA VEZE MAJKE I DETETA

Strogo medicinsko-tehnološki pristup porođaju najčešće prikazan kao jedini mogući ili kao jedini siguran nosi potencijalni rizik ometanja prirodnog fiziološkog toka porođaja. Rasvetliću deo argumenata za tu tvrdnju ukazujući, kako i na osnovu kojih implicitnih pretpostavki se donose odluke koje direktno utiču na tok porodjaja.

Kao kontrapunkt staviću u fokus pozicije i prakse koje uvažavaju kontakt majke sa sopstvenim telom i bebom. Iznoseći autoetnografski podatke priložiću svoje iskustvo carskog reza na uvid u moguće posledice (dopuštanja) spoljnog presecanje veze majke sa detetom prilikom ometanja porođaja kao dela standardne medicinske procedure.

Ovo nije tekst protiv korišćenja tekovina savremene medicine pa ni carskog reza kao neophodne medicinske intervencije.

Osvetljavajanje i razumevanje implicitnih pozicija i praksi porođaja omogućava nam da preuzmemo odgovornost i delamo svesno i načinimo izbor, ne nužno i isključivo zauzimajući ulogu objekta nad kojim se vrši radnja, u svom ekstremu u poziciji žrtve – “nikom ne bi poželela takav porođaj ali sve se to zaboravi, važno da je beba dobro”.

 Porođaj kao…

…aktivno vođeni (od strane lekara). Aktivno vođenje bilo je osmišljeno „za rano prepoznavanje i korekciju nedovoljne miometrijske aktivnosti“ (O’Herlihy 1993.) Ako ženin porođaj ne napreduje brzinom koja se proizvoljno definiše kao zadovoljavajuća (vreme se tokom decenija smanjivalo bez nekih jasnih istraživanja koja tu promenu opravdavaju, posebno bez istraživanja koji mogu uporediti medicirane sa nemediciranim porođajima), lekari kažu da ima „distociju“ i da je potrebno dati veštački oksitocin. U medicini, navodi Wagner(1994), vlada zbrka oko toga što se treba proglasiti distocijom. Izvorno je bila definisana kao mehanički zastoj, ali sada podrazumeva vremenski određeno nedovoljno napredovanje (Rothman 1993).

„Voditi“ porođaj znači „imati  kontrolu, planirati, osmisliti, izvesti željeni ishod“ (Kaufman 1993). U praksi, jedino što lekari donekle uspevaju kontrolisati u porođaju su bol i trajanje porođaja (Rothman 1993). U aktivnom vođenju žena se prilagođava bolnici, na način da odustane od svakog privida kontrole nad svojim telom i porođajem. Aktivno vođenje porođaja, dalje navodi Wagner, lekari preferiraju zbog osjećaja moći i kontrole, uspostavljanja reda i sklada u inače nepredvidivom procesu, te sposobnosti da „nešto poduzmu“.

Ovde je prećutno prisutna premisa da je svaki porođaj (ne samo onaj visokog rizika) mesto gde treba hitno reagovati i sprečiti sve što bi moglo dovesti do istiskivanja nesavršenog ploda. Odgovornost za zdravlje bebe je u rukama lekara – koji se oslanjaju na nadgledanja i merenje vremenskog toka porođaja. Vreme – brzina  toka porođaja se izjednačava sa sigurnošću zdravlja bebe.

Strogo medikalizovan porođaj počiva na pretpostavci da je to nešto što se događa ženama, a ne nešto što žene čine (Rothman 1993). Takvo poimanje dopušta lekarima da veruju da mogu intervenisati prilikom onoga što se događa, umjesto da asistiraju ženi prilikom onoga što žene čine. U skladu s tim, zadatak za ženu prestaje biti da rodi, a postaje da se nauči nositi s onim što joj se događa u bolnici. /www.roda.hr/article/read/dr-marsden-wagner-aktivno-vodenje-porodaja

…asistirani 1. Asistirani vaginalni porođaj  – korišćenjem forcepsa ili vakum ekstraktora, kada kontrakcije materice nisu dovoljno jake da istisnu bebu, doktor koristi dodatnu snagu da bi se porođaj ubrzao.

…asistirani 2. Porođaj uz podršku babice i – ili dule: Porođaj uz podršku dule je zasnovan na pretpostavci da je tokom porođaja najvažnija porodilja. Od dule ćete često čuti da ženu ne porađa doktor, babica ili dula već da se ona sama porađa a da su svi ostali tu da ne ometaju već pruže adekvatnu podršku. Dula  budućoj majci pruža potrebnu fizičku i emotivnu podršku tokom porođaja. Dula koristi tehnike disanja, vizualizacije i fizičkog pozicioniranja koje pomažu trudnici da se nivo bola tokom porođaja drži na nivou koji se da tolerisati. Može koristiti i masažu da bi pomogla porodilji da se oseća opušteno a fokusirano. Daje podršku ocu ukoliko on prisustvuje porođaju. Istraživanja podržavaju tvrdnju da dulina podrška porodilji, smanjuje komplikacije na porođaju, medicinske intervencije (korišćenje forcepsa za 40% a carskog reza za 50%) i trajanje porođaja (25%)www.uniqueultrasound.com/doula-and-midwife-assisted-births.

Porođaj kod kuće. U Srbiji je počela da se širi praksa porođaja kod kuće uz prisustvo babice i/ili dule. Za razliku od nekih evropskih zemalja poput Engleske, Franscuske i Holandije, država ne omogućava prisustvo babice kod kuće kao deo usluge zdravstvene zaštite već babicu i/ili dulu plaćate iz sopstvenog džepa. Ukoliko razmišljate o kućnom porođaju u najboljem ćete od najvećeg broja ljudi biti etiketirani kao hrabri, mnogo češće ludi, neodgovorni, pomodni, čudni i sl. Situacija se u Srbiji donekle menja i začuđujuće raste broj kućnih porođaja. Za kućni porođaj na raspologanju vam je jedna babica (za čitavu zemlju) i desetak dula. Realno je reći da ćete teško obezbediti podršku ideji da vam bolnica nije jedini mogući izbor.Vera u sebe i moći svoga tela je neophodna ako se odlučite za ovaj put.

Babica kao glavni medicinski radnik. Kolko je pristup porodjaju kojem asistira babica kao glavni medicinski radnik – drugačiji svedoči i naglašavanje dr Odena, francuskog ginekologa koji kaže da je jedan od osnovnih zadataka dobre babice da drži sopstveni nivo kateholamina (adrenalin i noradrenalin) niskim tokom sati čekanja da dođe do završne faze porođaja. Ovo je značajno jer se smatra da u suprotnom babica ili doktor ometa majku – podstičući je da u atmosferi straha i hitnosti luči adrenalin i noradrenalin, u fazama porođaja pre istiskivanja – kada on dovodi do zaustavljanja porodjaja i rasta medicinskih intervencija poput korišćenja forcepsa ili carskog reza. Njena glavna uloga je dakle da pomogne majci da se oseća sigurno a ne uplašeno.

…neometani i ometani porodjaj. Dve su stvari koje ometaju porodjaj kod svih sisara – boravak porodilje u nepozantom okruženju i prisustvo opservera. Osećanja privatnosti i sigurnosti su od fundamentalnog značaja da porodjaj bude neometan a nivoi kateholamina (adrenalin i noradrenalin) niski te porođaj siguran i efikasan. S druge strane zapadna medicina je prepoznatljiva po narastajućim procedurama posmatranja i trudnice a kasnije i porodilje – što od strane ljudi, što od strane mašina. Neometani porođaj podrazumeva okolnosti u kojima se žena oseća sigurno, nenadgledano, u intimnom okruženju kaže dr Bakly(www.sarahbuckley.com).

Iskoristiću svoje iskustvo carskog reza ne bi li ilustrovala nekoliko glavnih pretpostavki na kojima počiva porođajna praksa u Srbiji, kao i mesto koje u svakom od datih okvira zauzima porodilja kao živi odnos mame i bebe.

TRUDNOĆA KONTROLISANA OD STRANE LEKARA  ili SPONTANO SADEJSTVO MEME I BEBE

Sa bebom sam imala dobar odnos tokom čitave trudnoće. Sve promene sam prihvatala sa mirom, radošću i poverenjem da je sve kako treba. Radila sam – smanjenim tempom – do kraja osmog meseca, šetala, išla na jogu – bila aktivna do dana pred porođaj. Trudnoća je bila period prilagođavanja na deljenje svog tela i života sa drugim ljudskim bićem. Podrazumevala je česta menjanja uobičajnih navika i ritma života. Relativno lako  mi je bilo odustati od starih navika jer je to značilo biti svestan da nekada važne stvari menjam za dobru meru odmora i aktivnosti koja prija ”drugom stanju”. Raznorazni novi osećaji u telu su postali mesto kontakta sa bebom – vrsta “uputstva” koje treba odgonetnuti ne bi li shvatio šta je potrebno bebi i meni ne bi li kohabitacija u mom telu kao zajedničkoj kući funkcionisala što bolje. Od stvari koje sam trebala jesti ili izbegavati, načina na koje sam ispunjavala svoje slobodno vreme, koliko sam hodala, sedela, vežbala, plesala, spavala, način na koji sam se okretala u snu, šta sam sanjala,  pa do osoba sa kojim sam se družila, tekstova koje sam čitala do vrste emocija kojima sam reagovala na razne stvari.

POROĐAJ KOD KUĆE DA ILI NE: Dula – Od četvrtog meseca trudnoće išla sam na jogu za trudnice na kojoj sam imala kontakt sa instruktorkom koja je dula. Na vežbama sam imala priliku da se pobrinem kako da moje telo što bolje podnese teret naraslih kilograma ali i da dobijem podršku korisne savete, iskustva, članke, knjige i razumevanje kako same dule tako i ostalih trudnica sa kojima sam zajedno prolazila kroz trudnoću vežbajući jogu. Omiljeni deo svakog časa su bile vežbe koje su se fokusirale na odnos mame i bebe, ljuljuškanje bebe u stomaku ali meditaciju na ljubav i prihvatanje promena – što je sve pojačavalo osećaj zajedništva sa bebom.

Razmišljala sam o porođaju kod kuće jer sam osećala da umem da razumem svoje telo i  da dobro pratim odnos sa bebom. Kontaktirala sam babicu koja jedina asistira trudnici tokom porođaja kod kuće jer sam osećala da je porođaj pre svega “moj i bebin zajednički zadatak”.

Lekarka: Doktorka je pozitivna, iskusna i brza u merenju raznih parametra bebe i davanju odgovora da li je nešto normalno ili ne – ponajviše u kontaktu sa ultrazvukom – “makinom kojom je oduševljena” i kompjuterom. Tada mi se činila visoko profesionalna. Sada bi rekla da su informacije o razvoju i normalnosti ploda kod mene izazivale naizmenično bojazan i mir. Bojazan je bila podstaknuta stalnim detaljnim skeniranjem bebe i stanja mog organizma. Vrhunac rascepa za mene je došao na ulasku u 8. mesec trudnoće kada je vidno uznemirena doktorka primetila da je beba veća nego što je očekivano po mesecima trudnoće. Nakon testiranja nivoa šećera utvrđeno je da on nije povišen već da je beba veća od proseka. Moj sin – do sada “simpatičan namćor koji ne voli da ga doktorka gleda ultrazvukom” dobija medicinski naziv – makrozomija. Sve ukazuje da će biti problema na porođaju – doktorka odbija da priča o čemu se radi, završavajući razgovor rečenicom “vaš porođaj je moja stvar”. Ja odlučujem da potražim drugo mišljenje. Ono biva slično – “treba vam iskusni akušer”, “jer može da se desi prelom ključne kosti bebe i sl.”

Iako do tada ubeđena da ćemo to “moj sin i ja lako i brzo kod kuće” počinjem da se plašim da li je takav izbor rizičan za bebu. Strah za zdravlje bebe na porođaju ne prestaje da bude prisutan u nekoj meri sve do porođaja. Babica na koju sam mislila da se oslonim postaje prilično ”rasprodata” i ja se plašim hoće li ona uopšte biti u prilici da bude na mom porođaju. Odlučujem se za porođaj tipa “prvi deo kod kuće a kada osetim da je kraj blizu – bolnica koja bi trebalo da potencira prirodni porođaj – za rad sigurnosti makrozomične bebe.

Svoj porođaj delim na dva dela – onaj kod kuće i onaj u bolnici. Kod kuće sam provela nešto po pucanju vodenjaka – oko 18h po podne – pa sve do 23h. Nešto pre ponoći stižem u porodilište. Beba se carskim rezom rađa u 4h ujutru. Deo porođaja koji sam provela kod kuće opisala bih kao brži i bolniji nego što sam očekivala ali i lakši i sigurniji kako za mene tako i za mog sina. Zauzimala sam položaje koji su mi odgovarali i koje sam vežbala mesecima ranije.Imala sam podršku sestre, partnera, dule al pre svega sopstvene bebe i vere da sve ide baš kako treba. Bila sam u sigurnom okruženju u kome sam se osećala komotno i opušteno. Mogla sam da ispuštam zvuke prilikom kontrakcija ili da budem na wc šolji koja mi je i pošto sam prestala da se praznim bila najprijatnije mesto.

SIGURNOST: POROĐAJ NADGLEDAN OD LEKARA ILI PREPUŠTEN MAMI I BEBI

Drugi deo porođaja u mom osećaju je trebao da bude završni deo – “uđem i istisnem bebu koja samo što nije” se pretvorio u medicinski izveštaj “carski rez indikovan usled disproporcionalne veličine bebe u odnosu na majčinu karlicu i položaja bebine glave”.

Sigurnost koja mi je trebala, odnosila se na potrebu da lekari budu prisutni da pomognu ako treba, sasečena je na ulasku u bolnicu. Dobila sam pokušaj pregleda ultrazvukom, vađenje krvi, silnu administraciju između jakih kontrakcija, preglede tokom kontrakcija. Iako sam se prijavila za nemedicriani porođaj (bez medicinske intervencije osim u krajnjoj nuždi), na ulasku u porođajnu salu otvorena već 8cm dobila sam indukciju. Na pitanje o njenoj neophodnosti dobila sam odgovor –  ”da bi išlo brže… eto sad više nije nemedicirani porođaj”. Kontrakcije postaju bolnije ali mnogo manje snažne.

Usledila su stalna pomeranja mene iz pozicije koja mi je odgovarala nazad na krevet jer je tako doktor procenjivao da je bolje za bebu zbog promenljivih otkucaja bebinog srca. Babica, dula i oba doktora mi daju potpuno različite inforamcije – “sve je u redu”, “nemoj da te uplaše”, “mora vakum”, “morate da se vratite nazad”, “mora carski”. Želim da sačekam još malo umesto da pristanem na prvi predlog carskog reza – dokotor izlazi ljut iz prostorije sa rečenicom “neću ja nikog da ubeđujem”. Mnogo kasnije saznajem da je menjanje tonova bebinog srca tokom porođaja uobičajno i normalno.

Prećutno uz ljutnju i negodovanje pristaju da mi daju još malo vremena. Prošlo je svega nekoliko sati od kako sam stigla u porodilište. Moj fokus prestaje da bude moje telo i moja beba. Uspevam da se otvorim 10 cm ali porođaj staje. Napinjanje je više stvar moje snage nego što ide u sadjestvu sa kontrakcijama koje su bolne ali slabe.

Osećam strah, nepripadanje i stalno mi u glavu dolazi rečenica ”ovo ne treba da bude ovako” i “ako je ovo sigurnost onda je ona previše skupa za mene”. Gubim bilo kakve kriterijume kako se osećam, kako mi je beba i šta treba da radim. Osećam da sam orkužena ljudima koji misle različito i nisu od pomoći i podrške. Shvatam da sam u očima lekara nezahvalna, pomodna, nespremna majka koja čini – tražeći još vremena za porođaj –  rizične stvari po svoju bebu. U glavi mi je rečenica kojom je stariji doktor ukorio mlađeg na ideju da se “možda ipak još malo sačeka”  – “kolega vi možda hoćete da ja vadim Aspergera”. Totalno gubim vezu sa bebom i svojim telom, gubim svaku veru i oslanjam se na babicu koja tačno primećuje da ja jače guram nego što mi kontrakcije daju snage, ipak prihvatam carski rez nešto više od 4h po dolasku u bolnicu.

Gde leži sigurnosti tokom porođaja – u prepuštanju lekarima ili  limbičkom sistemu majke u kolaboraciji sa endokrinim sistemom bebe i placente?

Situacija koju opisujem – stalno nagledanje, pregledanje, pomeranje u dirigovani položaj, insistiranje na vođenom porođaju suprotno dogovoru, atmosfera brzine, straha i prekora – o čemu posle operacije pričam sa svojim doktorom i babicom je knjiški primer ometanja porođaja. Babica to sama pominje. Ginekolog sa stavom da je trebala intervencija ipak konstatuje da  atmosfera koja je postojala za vreme porođaja nije bila adekvatna, primećujući da se kolega ”možda plašio za svoj posao, jer će uvođenjem prirodnih porođaja prestati da postoji potreba za lekarima”. Zbunjuje ga ocena bebe na porođaju jer nije u skladu procenom da je neophodna hitna intervencija. Nezavisna doktorka koja je vrlo stroga i često daje niske ocene bebama rođenim u porodilištu daje bebi najvišu ocenu 10. Za ginekologa je poraz, kaže, da mu porodilja sa 10cm otvorenosti završi sa carskim rezom.

Porodjaj je najsigurniji kada se ne stimuliše neokortekst kao ometač već prepusti instinktivnom delu mozga. Najsigurniji je porođaj uz minimum pregleda, mašina, jakih svetala i razgovora – tvrdi jedna struja babica i lekara – jer to uključuje neokorteks i zapravo komplikuje porodjaj – povećavajući šanse za što više medicinskih intervencija. Porođaj je nevoljna aktivnost, naglašavaju oni, pod kontrolom limbičkog – emotivnog dela mozga, placente i bebe (www.spiritualbirth.net/what-is-the-fetus-ejection-reflex).

Instinktivni deo mene je želeo da lekaru koji me je grubo pregledao tokom kontrakcija i sve vreme nametao brzi tempo porođaja, kaže: “adj sad izađi napolje i nemoj da se vraćaš”. Onaj vaspitani, kontrolisani deo mene je misleći da treba da izdrži, ostao nem. Umesto da se prepustim kontrakcijama, procenjivala sam kome da verujem – duli, babici, jednom ili drugom doktoru. Svoje telo više nisam osećala ni razumela a ni bebu – ono je već sa indukcijom polako, postajalo njihova svojina. Bila sam ponosna što sam između kontrakcija smogla snage da odgovorim na čitav niz pitanja iz formulara – sarađivala sam.

Ne znam da li bi se nešto promenilo da sam se prepustila svojim instinktima – ne znam da li bi doktor izašao ili bi me proglasili neuračunljivom. Ono što sam stvarno želela je da me konačno svi ostave na miru sa svojim detetom. Nisam to rekla – držala sam jezik za zubima i sarađivala – već sam se dovoljno drala, a kako je doktor procenio, očito se “nisam bas dobro pripremila za taj  prirodni porodjaj”.

TELO JE FALIČNO  A MAŠINA JE NEPOGREŠIVA

Prvi put, tek posle carskog reza, ginekolog koji me je operisao pošto smo opet prešli priču da nisam imala dijabet u trudnoći govori da sam ”bila dobra kućica za svoju bebu – kada je dobila 10 na porođaju i porasla toliko”.

Do tada je moje i telo moje bebe bilo” markozomična beba”, “stvar za iskusnog akušera”, zatim sa “prevelikom glavom””sa lošim položajem glave za porođaj”,”u lošem položaju za bebu” “mala karlica za toliku bebu”otežava izvodjenje carskog reza lekaru” “nije adekvatno pripremljeno za porođaj””ne proizvodi dovoljno brz porođaj”, “pravi od bebe Aspergera”.

Negde između redova mogli ste da primetite da su osećaji – poruke, koje je majka pratila u narastanju svog i bebinog tela, za razliku od medicinskih parametra – nebitni. Položaj koji tokom kontrakcija majka prema impulsima svog tela zauzima je netačan jer mašina koja prati bebu kaže drugačije. Majka se ne pita jer ona ne zna o sopstvenom telu – o progresiji kontrakcija se saznaje merenjem vaginalnim pregledom od strane lekara.

Lekari u sadejstvu sa statistikom i mašinom uzimaju za zadatak da porode savršenu bebu – to je zahtev savremene opstretricije – majka je tu nešto poput inkubatora. Jedini način da bude vidljiva je da bude sagledana kao mašina.

Umesto da bude kontrolisan, jak, odsečen od emocija i odnosa sa porodiljom, prigrljen uz mašinu i brojke – lekar na porođaju bi trebao da nađe načina da mu znanje ne ometa mir, veru i poštovanje žene kojoj pomaže a ne nameće svoje metode.

POROĐAJ KAO MESTO PROIZVOĐENJA BRZIH I UPLAŠENIH KONKURENATA ili  LJUDI KOJI SU VOĐENI LJUBAVLJU I ZAŠTITOM

Manja struja lekara, ginekologa, babica, majki i dula drži se ideje da je porođaj kraj jednog orgazmičkog procesa koji započinje seksualnim činom kojim se stvara dete. Porođaj kao i seksualni čin, bi trebao da podrazumeva atmosferu intimnosti i ljubavi. Tako rođena beba biva okupana oksitocinom – hormonom ljubavi i spuštena gola na majčinske grudi gde će je ova podojiti. Ovo nije stvar hipi romantike već pomoć da se adekvatan protok oksitocina i mleka što pre desi i time ojača veza majka – beba.

Dr Oden koji se zalaže za neometani porodjaj tvrdi da je način na koji se deca radjaju direktno u vezi sa osnovnim vrednostima kultura u kojoj će živeti. Ukoliko majka porodi bebu uplašena, na dobrom smo putu da stvaramo generacije konkurenata vodjenih strahom.

Autorka teksta: Slađana – Filipova mati

 Tekst je preuzet odavde.

 

2 Comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *