Moja porođajna priča

 

Evo najzad da napišem dugo očekivanu i puno puta prepričavanu priču mog porođaja kod kuće.

Moja tema je dosta interesantna utoliko što nisam imala apsolutno nikakvu podršku što je za taj korak nesumnjivo najpotrebnija.

Naime kada sam htela i prvi put da se porodim kod kuće, svi su isto tako bili protiv, al pošto je prvo dete, otišla sam ipak u tu ozloglašenu Betaniju. Svako ko je tamo imao ikakvo iskustvo, zna o čemu pričam. Jedna dobra stvar poneta odande je što su me po ulasku u Betaniju onako pod jakim bolovima naterali da uradim klizmu nakon koje sam trebala da se istuširam i odem u predporođajnu salu.

Raditi klizmu ako je porođaj već počeo dijarejom i to pod jakim bolovima, ne bih nikom poželela. Ali, otišla sam da se istuširam a obzirom da nisam mogla da stojim, sela sam u kabinu, držala vreo tuš na stomaku i osetila da bolova nema.

Na prijemnom su mi konstatovali 4 prsta dilataciju a kada su me konačno izvukli iz kade za nekih sat vremena sam se otvorila ukupno 9 prstiju bez ikakvih bolova.

Tad sam, uz naravno mnogo drugih propusta i neprijatnosti koje sam tamo doživela definitivno odlučila da se sledeći put porađam kod kuće.

Porođaj je krenuo u 9 izjutra blagim i čudnim kontrakcijama, 8 dana pre termina (prvo dete rođeno tačno na termin) pa nisam odmah prepoznala simptome porođaja. Nakon ispadanja sluznog čepa sam pozvala babicu Divnu i dogovorila se da joj javim kad se kontrakcije pojačaju da krene iz Beograda.

Muž se naravno odmah uspaničio, a  već je prethodno izjavio da on neće tome da prisustvuje, pa sam njega, ćerku i psa otpremila napolje da prošetaju.

Nakon toga se već oko 11h pojačavaju kontrakcije, zovem baicu i šetam po stanu. Pitam je da li da uđem u kadu ukoliko mi bude teško, kaže da probam nju da sačekam. Međutim, ubrzo nakon toga, osetim pucanje vodenjaka i dvostruko jače bolove i ipak ulazim u vodu u kojoj mi nije bilo baš toliko bezbolno kao u onoj u Betaniji.

Razmišljajući posle o razlogu tome, zaključile smo da je tamo bio mnogo veći stres koji je voda dosta ublažila opuštanjem mišića.

Negde oko 13h muž i ćerka se vraćaju iz šetnje, ja osetim da mi polako kreću naponi a babica još nije stigla. U tom zvoni telefon, dolazi babica, muž hoće da ide iz stana, međutim ga ona odgovara da bude tu za svaki slučaj ukoliko se nešto zakomplikuje. Čim je stigla oko pola 2 i proverila, ja sam bila već 8 prstiju otvorena i rekla mi je da ne guram već da predišem nekoliko kontrakcija.

Poslušala sam, međutim približavajući onaj aparat za osluškivanje pulsa, nije mogla da čuje otkucaje bebinog srca. Pitala me je kada sam poslednji put osetila bebicu, nisam mogla da se setim jer sam bila zauzeta bolovima.

Tu smo se obe malo uplašile, pa mi je rekla da guram gde je posle prvog jačeg napona izašla glavica nekoliko puta obmotana pupčanom vrpcom. Bebica je malo patila, pa je odmotala vrpcu i rekla da sledećim naponom probam da izguram bebu napolje. Mislim da sam vođena strahom i nekom božanskom energijom skupila svu snagu koju sam imala i skoro minut bez daha gurala, nakon čega sam popucala jer je beba bila dosta krupna, ali uspela da izguram do kraja i u 14 i 22h, 14.2.2016. na Dan Zaljubljenih rodio se moj Vanja težak 3700 grama, i 50 cm dugačak.15416076_10154685433262707_742293013_n

Bebac je bio plav, ali onog trenutka kad mi ga je stavila na grudi, počela je da mu se vraća boja.

Muž kada je čuo plač, ušao je sa ćerkicom i videla sam mu suze u očima pretpostavljam najviše od olakšanja što se sve dobro završilo.

Sačekali smo posteljicu da izađe, prešli u sobu na naš bračni krevet, dobro se zamotali i krenuli da sikimo dok je pupčanik još uvek pulsirao i pulsirao nekih 45 minuta kad je babica odlučila da je vreme da ga konačno preseče.

Tada je negde i bebac završio sa sisanjem pa smo ga sredili i prebacili u krevetić da odmori posle napornog porođaja. Ona je zatim ušila ranu, pa smo prešle dole da nešto pojedemo gde je moj dragi aranžirao sve na stolu. Babica je sačekala neko vreme da se uveri da je sve u redu i već oko 17h krenula nazad za Beograd.

Kupili smo Hrast, a posteljicu zasadili ispod njega na Ribarcu i nazvali ga ” Vanjino drvo” .

To je moja priča o kućnom porođaju, nadam se da će još nekom biti inspirativna toliko da se i same na to odlučite jer iskustvo rađanja se pamti čitavog života, pa zašto ga onda ne bi pamtili po lepom.

Tekst je napisala Ljiljana –Vanjina mati

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *