Moje čudesno putovanje od carskog reza do porođaja prirodnim putem

PRVI POROĐAJ –CARSKI REZ – RAZLOZI I POSLEDICE

U mojoj prvoj trudnoći nije mi ni padalo napamet da ću se možda poroditi carskim rezom. Umesto toga, tražila sam ustanovu u kojoj ću moći da se porodim što prirodnije, bez intervencija i ometanja. Dva dana nakon „termina“ od 40 nedelja procureo mi je vodenjak. Kontrakcija nije bilo te nakon 55 sati se operativnim putem rodio moj sin. Odmah sam osetila veoma jaku vezu s njim, sisao je i napredovao. Ali meni je ostala gorčina u duši. Patila sam i od fizičkih povreda, ali i psihički. Iracionalno, i za mene neobjašnjivo, biće u meni me je pitalo: Zašto se nisam porodila prirodnim putem? Šta nije u redu sa mnom? Da li su me doktori prevarili? Kakva sam ja to žena da ne mogu da se porodim, i kakva sam to majka koja plače umesto da se raduje predivnim detetom? Kao da je to dokaz da nisam prava žena već klinka i da nemam pravo na učlanjenje u neki klub mama. Osetila sam se silovanom, usamljenom, uvređenom, prebijenom, prevarenom, bezličnom… Kasnije sam saznala da se to stanje naziva PTSD – post traumatski stresni poremećaj. I da nisam jedina žena koja pati posle porođaja, ima nas veoma, veoma mnogo.

5Uskoro smo planirali i drugo dete, pa sam veoma brzo nakon prvog porođaja počela da istražujem šta se to desilo i kako je moglo da se spreči.
Saznala sam da se takav početak porođaja naziva PROM – Premature Rupture Of Membranes at term. Rečeno mi je da mi je broj leukocita povišen, da oksitocinski stres test (OST) nije dao dobre rezultate i imala sam nekoliko vaginalnih pregleda koje nisu pokazale da se otvaram pre nego što sam operisana. Saznala sam da je broj leukocita u trudnoći, a pogotovo na kraju trudnoće uvek povišen, da OST u čak 30% slučajeva daje lažno nepovoljne rezultate te da je napušten kao metoda, a čak i u vreme kada je primenjivan, procedura je nalagala da se radi kod trudnica koje su „prenele“ i u slučaju da je biofizički profil (BFP) bebe (ultrazvučni pregled) dao nepovoljan rezultat. Moj BFP je pokazao odlično stanje bebe, posteljice i plodove vode. O broju i svrsishodnosti vaginalnih pregleda da ni ne govorim – iz današnje perspektive ne bih dozvolila ni jedan jedini pregled. Najzad, moj je sin bio okrenut licem prema napred (posteriorni položaj), a nekoliko nedelja pre porođaja kada sam pitala lekara o tome, rekao mi je da to nije problem. E, pa jeste, čak možda i veći od karličnog položaja, jer su posteriorni porođaji bolni, duže traju i ne napreduju jer bebina glavica ne naleže na grlić te se završe PROM-om i carskim rezom. A ima tako jednostavnih, prirodnih metoda kojima se beba može okrenuti.

ALTERNATIVNE PRIPREME ZA POROĐAJ

I pre drugog začeća sam pročitala knjigu „Kako umom izlečiti telo“ Dejvida Hamiltona i vizualizovala sam mirnu, zdravu matericu za lakše začeće (jer sam mnogo dojila u tom periodu).

Kada sam zatrudnela drugi put, prvo sam sela za računar i ponovo pregledala rizike između VBAC-a i RCS (ponovnog carskog). Kao da se porede babe i žabe, nemoguće. Stopa smrtnosti majke je veća na operaciji, a pre svega, ja sam majka jednom malecnom detetu. Zatim, znam kroz šta sam prošla s carskim i znam šta mi srce ište. Porodiću se prirodnim putem. Tako sam i mislila i govorila. Porodiću se prirodno i sve će biti savršeno. Sada sam druga žena, snažnija i zdravija, majka. Jednom sam već rodila i moje telo uči iz svog iskustva i na svojim greškama. Znam i šta me čeka u porodilištu. Pretrpela sam mnoge intervencije i – nisu ni tako strašne kako sam se bila bojala. Moje je samo da se opustim i da dopustim porođaju da se desi, a on će se sam desiti. Nijedna nije ostala neporođena, porodiću se i ja, samo strpljivo!

Izvadila sam debitnu karticu za internet plaćanja, kupila Hypnobabies mp3 snimke o VBACu (vaginalnom porođaju nakon carskog reza) i naručila Hypnobabies set knjiga i diskova za pripremu za porođaj. Naručila sam i dragocenu, nezaobilaznu i neophodnu knjigu The thinking woman’s guide to a better birth autorke Henci Goer. Zahvaljujući sajtu inkan.se/pprom i Hypnobabiesu sam saznala kako da poboljšam ishranu. Pre trudnoće sam primala homeopatsku terapiju i detoksikovala sam organizam glinom i pravilnijim kombinovanjem prehrambenih namirnica.

Hipnozu sam radila skoro svaki dan, pre spavanja ili u toku dana kad mi dete spava. Često sam imala tzv. abreakciju na nju, pa bih se samo uznemirila umesto da se opuštam, ali sam nastavljala kad bih se osetila bolje, nekada čak nakon nedelju dana. Iako sam bila loš đak – radila sam sesije koje mi se sviđaju kad mi odgovara, umesto po datom rasporedu – i gotovo nikad se nisam mogla skoncentrisati na snimak, hipnoterapija je delovala skoro čarobno.

 

Ranije sam prestala da radim, zahvaljujući sajtu spinningbabies.com nisam čučala, ni sedela u fotelji već na pilates lopti, nisam prekrštala noge, isturila bih stomak kao da sam „trudnija“ nego što jesam i njihala bih kukovima dok hodam, sve kako bih izbegla karlični položaj. Nisam vežbala jogu, tek ponekad sam praktikovala neke položaje. Nisam radila ništa što mi se ne radi, potpuno sam slušala svoje telo – osim onoga što sam morala oko svog starijeg deteta – a to je bilo puno hodanja, dizanja, nošenja, sedenja na podu i ustajanja. Inače, u obe trudnoće sam okrenula bebu iz karličnog položaja više puta, a u drugoj trudnoći sam u jednom trenutku imala i placentu previju (delimično preko grlića), koja se do kraja ispravila, tj. Posteljica se digla lepo na zadnji zid.

 

Mislila sam da sam suviše fina i uštogljena i da imam problem da se opustim i prepustim telu, nagonima i porođaju, pa sam vežbala otpuštanje, oslobađanje i prevazilaženje u svakodnevnim situacijama. Radila sam i neke čudne stvari – govorila sam nekim ljudima čime su me nekada povredili (zbog vremenske distance to je nekada bilo smešno, ali ipak sam radila jer mi je bilo potrebno da oslobodim misli i emocije izvesnih događaja i da krenem dalje). Svela sam na minimum svoj Fejsbuk profil brisanjem slika i „anfrendovanjem“ većinu prijatelja, svih onih kod kojih sam makar i naslutila neku negativnost ili nepažnju za moje postporođajne traume i patnje. Oprostila sam se (u sebi) od starih prijatelja koji me ne zovu već godinama ili su me povredili. Ošišala sam čak i kosu.

ISHRANA I DODACI ISHRANI

Ovog puta sam jela meso. Uzimala sam dodatke ishrani – probiotike, vitamine i minerale. Stekla sam naviku da uveče preispitam šta sam u toku dana jela, pa ako nisam unela dovoljno proteina, popila bih čašu jogurta sa dodatim mlečnim (bilderskim) proteinima. Vitamin C, vitamine kompleksa B i gvožđe sam obično unosila prepodne, a kalcijum, magnezijum, cink i vitamin D popodne i uveče.

Pila mi se kisela voda, kao što mi se u prvoj trudnoći jeo led! Naučila sam da to obično znači nedostatak minerala, a shvatila sam i da premor koji sam osećala u prvoj trudnoći je bio simptom anemije, pa sam ovaj put pazila na gvožđe i vitamin C.

 

POTRAGA ZA PORODILIŠTEM I LEKAROM

Tražila sam lekara koji bi me podržao da se porodim prirodno. Razgovarala sam sa dvadesetak ginekologa u Srbiji i Makedoniji i svi su imali različit protokol za moj slučaj – od zakazivanja carskog reza dve nedelje pre termina, pa do čekanja dve nedelje nakon „termina“ da porođaj počne. Neki doktori su toliko protiv vaginalnog nakon carskog reza, da me je jedna nazvala neozbiljnom i neodgovornom, da zbog svoje visine ni ne mogu da rodim i da će moja creva biti na njenim prstima kada bude radila reviziju. Suprug i ja smo danima bili šokirani.

Neki indukciju primenjuju rutinski, a neki ni slučajno.

Neki smatraju da se moram poroditi u roku od 24h od pucanja vodenjaka, a neki uopšte ne žure.

Svo vreme dok sam razgovarala s lekarima imala sam na umu sve statistike i rizike, znam ih napamet kao pesma i bolje od njih samih – tako da sam znala kada greše i kada pokušavaju da me zaplaše da bi me privoleli da postupim po njihovom, i zato im nije to uspelo.

Ipak, nisam na jednom mestu našla sve što mi je trebalo. Najbliže tome je protokol u Zemunskom porodilištu, koji nalaže da se nakon carskog reza ne radi rutinski drugi carski rez, porodilja da se primi u bolnicu da čeka porođaj sa 40 nedelja trudnoće (jedan od lekara mi je rekao da se javim sa 40 nedelja i 6 dana, što me je ohrabrivalo da nije veliki rizik ostati kod kuće) i završiti trudnoću sa 40 nedelja i 6 dana. Indukciju daju na 3cm otvorenosti.

Tako, konačni plan mi je bio da ako porođaj krene idem u Zemunsko, a ako ne krene do kraja 41. nedelje da idem na Zvezdaru gde bi me operisali, zbog mogućnosti da neko boravi sa mnom u apartmanu posle porođaja.

PRIPREMNE KONTRAKCIJE I ALTERNATIVNI METODI ZA POČETAK POROĐAJA

4Prve pripremne kontrakcije sam osetila u sedmom mesecu. Postajale su sve češće i jače, pa sam ih tako poslednjih mesec dana imala skoro svakodnevno. Neke dve nedelje pred porođaj sam često mislila da je počelo – popodne ili uveče bi počele redovne kontrakcije na 5-7 minuta koje traju po 30-40 sekundi, pa se ujutru smire.

Volela bih da sam znala da je kod VBAC-a uobičajeno da pripremni deo porođaja (prodromal labor) traje dugo i da je bolan, da se nedeljama svako popodne javljaju kontrakcije, koje su sve bolnije, što vremenom frustrira i, u spoju sa pritiskom i stresom što nema „napretka“ i porođaja postaje nepodnošljivo. Da sam znala, možda bih odlučila da ne patim, ne radim, ne mučim se i ne iscrpljujem se u toku cele trudnoće u pripremama za porođaj, već bih se radile posvetila uživanju u trudnoći i porodici. Za te najbitnije stvari nisam imala dovoljno živaca i vremena.

Termin se približavao, pritisak da se porodim je rastao i nema šta nisam pokušala. Probala sam više puta da izazovem porođaj stimulacijom bradavica, orgazmom, hipnozom, ljutom hranom, homeopatijom (propisanom od doktorke, ali i na svoju ruku), moksibustijom, ricinusovim uljem, položajima i aktivnostima. To bi pojačalo i učestalo kontrakcije, ali bi ujutru ipak stale. Već sam počela da mislim kako nešto nije u redu s mojim telom, da ću morati na carski i da prihvatam to. Toliko sam puta proživela porođaj kroz hipnozu i kroz te pripremne kontrakcije tako živopisno, da sam bila zadovoljna i da bih prihvatila i porođaj carskim rezom. Ipak, u glavi mi je odzvanjala Hypnobabies afirmacija – samo se opusti i porođaj će se desiti, nijedna nije ostala trudna zauvek, telo mi je snažno, materica mi je snažna i zdrava, vodenjak mi je jak i zdrav.

Na spinningbabiesu sam pretražila „prodromal labor, contractions but not dilating, help baby engage“ i dobila sam rezultat da radim neke položaje koje pomažu da bebina glavica bolje nalegne na grlić te da pospeši otvaranje – ležanje na stolu i puštanje nogu da vise, podizanje stomaka (abdominal nip and tuck). Ove vežbe su bile učinkovite, nakon nekoliko dana podizanja stomaka u toku kontrakcije, grlić je napredovao prema porođaju!

PREGLEDI I PRIJEM U PORODILIŠTE

Dogovarala sam se sa dulom i babicom da budu sa mnom kod kuće dok ne krenem u porodilište. Dula je otišla na more, babica je otišla na more, lekar koji mi se najviše dopao je otišao na more… Odbili su da mi rade dalje CTG preglede u DZ Voždovac i u Zemunskoj poliklinici, jedna privatna doktorka je bila jako neljubazna što sam se tek u 38. nedelji setila da zakazujem kod nje pregled pa nisam ni otišla. Osetila sam se tako samom. Na ogromnu sreću, muž, mama i prijateljica su me jako podržavali.

U 41. nedelji sam otišla na UZ i ginekološki pregled u Medi-grup. Lekar je bio najblaže rečeno neljubazan, nije se pozdravio ni predstavio, odbio je da me pregleda vaginalno nakon UZ-a ali sam ja insistirala. Rekao mi je da on radi u Višegradskoj i da bi me oni tamo već operisali. Dobro da sam insistirala na pregledu, jer su rezultati bili ohrabrujući. Klještima sam morala da mu izvlačim pozitivne informacije, ali pitala sam konkretne stvari na koje je morao da mi odgovori: Problema s ožiljkom nema, posteljica je na idealnom zadnjem zidu, stepena zrelosti II od III (znaci da rizik od odvajanja od materice nije veliki). Ispitivanje bebe govori da je zrela kao da ima tek 38 nedelja. Prednjači glavom, gleda medijalno (u stranu). Plodove vode ima dovoljno (popila sam puno vode pre pregleda, uostalom kao i obično).

CTG je pokazao da je bebino srce jako i da ima nekih manjih, mada redovnih, kontrakcija.

Na vaginalnom pregledu sam osetila da je grlić spušteniji i namešten na sredini, za razliku od pregleda koji sam imala nekoliko dana ranije, kada je babica morala da ode duboko i sa strane da ga napipa. Debeo je i dalje oko 1cm i i dalje sam otvorena za vrh prsta, ali se grlić razmekšao, što je prvi korak u otvaranju.(Bitno je znati da porođaj ne može da nazaduje, i ako dobijete takve informacije, verovatno neko tumači rezultat kako mu odgovara).

Ovaj pregled, zajedno s informacijom doktora Nikolovog iz Skoplja da bi on čekao do 42. nedelje, i sa uputstvom doktora Dukića iz Zemuna da dođem u porodilište sa 41 nedeljom, ohrabrio me je i dao mi potrebnu podršku da ne rizikujem život i da je u redu čekati.

Pre nego što sam počela da odlazim u Zemunsku polikliniku na preglede i CTG u 9. mesecu, pročitala sam u The thinking woman’s guide da druga trudnoća traje prosečno čak 41 nedelju i 4 dana, pa sam odlučila da sebi dam koji dan „fore“ laganjem o datumu poslednje menstruacije. Dodala sam sebi 4 dana jer je moj stariji sin rođen 4 dana nakon termina. Osim toga uvek sam govorila da mi ciklus traje 35-42 dana, što je tačno, mada ne uvek i ne konkretno taj kada sam zatrudnela. To mi je dalo, nekako, dva dodatna dana „fore“, tako su upisali u „Istoriju bolesti“ pri prijemu.

Bio je četvrtak, 5. dana nakon „termina“ i nisam se usudila da vikend provedem kod kuće bez babice. Osećala bih se bezbednije u bolnici i odlučila sam da sutradan kada se naspavam odem u porodilište, dva dana nakon preporuke mog lekara, koji se, uzgred budi rečeno, naljutio što sam mu tražila da mi dopusti da ostanem kod kuće

još neki dan, imajući u vidu da imam malo dete kome bih nedostajala. Čak mi je bio dao da potpišem njegovu preporuku. U petak, oko 5 sati ujutru primetila sam sukrvicu na toalet papiru. Nisam znala da sukrvica nije ništa zabrinjavajuće, jer s obzirom na predhodni carski i na „prekoračenje“ termina povećava se rizik od placente akrete i placente abrupte i, bez moje babice, uplašila sam se, probudila muža i pohitali smo u bolnicu. Tamo su mi uradili CTG, zaključili su da je sve u redu pa sam još 2 sata čekala zamenu smene kako bi me primili.

S obzirom na falsifikovanje istorije bolesti na prošlom porođaju, ovog puta ljubazno nisam potpisala te prazne papire. Muž je bio ponosan kako sam se glatko snašla.

Ta tri-četiri dana koja sam provela u porodilištu pre porođaja izgledaju mi kao nedelje. Osećanja su mi se menjala od bezbednog i optimističnog, do očaja, razočaranosti i naravno, bola. CTG dva-tri puta dnevno, značilo mi je da čujem bebino srce ali izrazi neodobravanja i nezadovoljstva napretkom na licima sestara su bila razočaravajuća. CTG ne registruje jake kontrakcije, a ja ih osećam! Trebalo je da verujem više sebi, jer su kontrakcije svo vreme bile negde na granicama podnošljivosti i idealno su pripremale moje telo za porođaj.

Svo vreme sam se dopisivala sa drugaricom, doktorkom homeopatom i mužem.

2

CTG nije bio stalno priključen, i to ga ustvari čini beskorisnim. Jedne noći sam imala jak, probadajući bol u predelu ožiljka koji nije prestajao već 20 minuta niti promenom položaja. Zvala sam sestru, i zvala, i zvala, i jedva sam je dozvala. Kada je najzad došla, bila je drska i bezobrazna, rekla je „A ja mislila ko zna šta se događa“. CTG nije pokazao kontrakcije. Tada sam pomislila da sam mogla i kod kuće da budem, ako ne mogu da dobijem medicinsku negu kada mislim da nešto nije u redu.

Delila sam čokoladice osoblju i ćaskala sa njima kako bih ih odobrovoljila i delimično sam i uspevala. Međutim, kad je ponestalo čokoladica i snage da ćaskam, nestala je i njihova dobra volja.

Inače, toalet za „čišćenje“ pre ulaska u porođajnu salu, koji su me terali da koristim za svo vreme pre porođaja jer sam ležala u tom krilu odeljenja, nije imao dasku, vodokotlić i bio je stalno zauzet i veoma isprljan od trudnica koje su dobile klizmu. Spremačice se veoma trude da su svi toaleti čisti, pa evo apelujem na trudnice i porodilje da paze na higijenu toaleta da bi svima bilo lepše i lakše, između ostalog, i da higijenske otpatke umotavaju pre bacanja u korpe, da ne bi morali svi ostali da to gledaju.

Spavala sam, pila vodu, jela sam, pokušavala sam da se opustim hipnozom i sitkom serijama koje sam imala u telefonu i šetala sam se po hodniku, izvodeći „podizanje stomaka“ pri svakoj kontrakciji. U nekom trenutku su postale bolne da sam morala da se savijam i naslanjam napred.

Nedostajao mi je sin kao da ga nedeljama nisam videla, htela sam samo da se što pre završi pa da idem kući, čak mi je bilo krivo što me nisu operisali u petak.

U nedelju, ili čak u subotu u 6 ujutru, ne sećam se tačno, procureo mi je vodenjak. Nepogrešiv miris i osećaj. Rekla sam to babici, a ona mi je rekla da stavim uložak i da ga pokažem babici u sledećoj smeni. To sam i uradila, ali je uložak, nekakvom čudesnom srećom, bio potpuno suv. „Eto vidite, nema ničega“, prokomentarisala je riđa, namćorasta babica. Nakon toga se uložak i pokvasio i kadgod bi me neko pitao da li nešto curka, ja bih nesigurno rekla „mislim da curka, ali babica je proverila i rekla da ne curka“, i tu su me ostavljali na miru, nisu me čačkali. Hvala Bogu milome na tome!!! To je još jedno od niza čuda i koincidencija koje su me spasle od carskog.

U ponedeljak ujutru su me pregledali vaginalno i našli da je grlić sasvim istančan i da sam otvorena prst i po. Napredak! Doktor me pitao šta želim, a ja sam tražila da završavamo. Naložio je da me pregledaju anesteziolog i kardiolog i da se urade analize potrebne za carski rez.

Bila sam očajna, plakala sam. Nije više imalo svrhe da se šetam kako bih potpomogla porođaj, ali jupiii, imaću bebu danas, na Ivandan, i biće sve gotovo!


Tog dana neka velika gužva. Kardiolog i anesteziolog prezauzeti, kasne. U 15h moj krevet u pripremnoj sobi je potreban drugoj porodilji, pregleda me doktorka da utvrdi mogu li da me pošalju da ležim na odeljenju. „Opaa“, kaže. „Tri moja prsta! Nema vodenjaka… ne idete Vi nikud!“ – reče i preseliše cimerku.

Bacila sam se na noge da šetam. Cimerka mi je bila maznula jogurt od ručka, pa sam trpala u sebe keks i med, jer sam znala da dugo neću jesti. Popila sam paracetamol i stavila diklofen čepić.

„Pokupite svoje stvari i dolazite da Vam se uradi klizma, vreme kreće sad!“ komanduje mlada babica neznalica i odlazi odvažno lupajući klompama. „Haha!“ – nasmejem joj se ja, i tako i njoj i sebi stavim do znanja da bi trebalo da ona malo smanji doživljaj. Uskoro su mi uradili klizmu i poslali me pod tuš, ja sam nazvala svog lekara da mu kažem da je počelo i da treba da dođe. Pod tušem sam natapala keks i ždrala ga da bih ga što pre progutala i utom je naišla doktorka anesteziolog. Kažem joj, meni je porođaj počeo, ne idem na carski! Kaže ona da je na raspolaganju ako zatreba.

U POROĐAJNOJ SALI

Savijena od kontrakcije ulazim u porođajnu salu. „Što ste se savili, uspravite se i hodajte normalno!“ komanduje riđa namćorasta babica. Ignorišem je. Mehurić mira koji sam učila pod hipnozom, čarobno me je štitio, a nisam ni pokušavala da ga svesno dozovem. Moja podsvest je sve sama radila, savršeno, za moje najbolje dobro. Mogu da se oslonim na svoj um i na sebe samu!

Gledam hladnu salu i veliki usamljeni boks. Kažu mi da se popnem. S oklevanjem i bolom se penjem. Udoban je. Mlada babica, Nevena, priprema fiziološki rastvor i injekciju. „Šta je to?“ ’pitam. „Infuzija“, kaže. „To drugo“, pitam ja. „Injekcja“- kaže ona. „kakva injekcija?“ – ja se već smejem, pokazujući besmislenost skrivanja informacija. „Sintocinon“ – najzad jedva kaže. „Hvala, ali ne želim da je primim dok se ne konsultujem sa svojim lekarom“ – ljubazna sam. Sestra obaveštava doktorku, ova besni i kaže mi da mogu da napustim porodilište. Sestra me prati nazad do prijemne sobe. Doktorka besno kuca na mašini za kucanje i daje mi da potpišem odbijanje.

Doktorka viče kako je to nečuveno, kako joj se to nikada nije desilo i da ne mislim valjda da bi ona uradila nešto nažao meni i mojoj bebi, i kako znam da se ona već nije dogovorila sa mojim lekarom, i da je ona načelnica odeljenja. Ja je molim, molim da se ne ljuti. Ona kaže da se ne ljuti, već da je šokirana, i besno odjuri. Osećam se kao išutirani pas, ali ne dam se. Ponavljam sebi da je njena sujeta njen problem, da je to čak i očekivana reakcija. Ja ne mogu da verujem da niko do sada nije odbio indukciju. Ali bolje da se na to naviknu, vreme obaveštenih i aktivnih trudnica tek dolazi. Not my circus, not my monkies! Dobila sam još dva i po sata šetnje po hodniku dok ne dođe moj lekar.

On dolazi u 9 uveče. „Gde si, šmizlo! Jebem ti“… šaljivim tonom me pozdravlja i pljesne me kartonom po glavi. „Pa mi smo tim, što mislim ja misli i ona! Što si odbila?“ „Plašim se!“ „Čega se plašiš?“ „Bola, rupture…“ „Pa što si tražila prirodni! Ajde na boks! Do sad bismo već imali porođaj!“ A to tebe boli, mislim se, moraćeš još satima da radiš. Ali, potrošila sam svoje odbijanje procedure, osećam da više nema prostora za pregovore i želje. Idem tokom porođaja. I ovako su namćori, ne želim ni da pomislim kakvi bi bili da sam dalje insistirala na odbijanje protokola. Znam sa foruma da ovaj doktor ne radi epiziotomiju rutinski, pa se uzdam u njegovo umeće.

Idem na boks i babica mi vezuje CTG. Čuju se neki otkucaji na sekund ili i ređe. Babica pokušava da bolje postavi CTG. „Gde je beba? Gde je beba?“ ponavljam sve upornije, a obuzima me panika. Šta sam učinila čekanjem i odlaganjem! „Polako“, kaže babica, ali je prebledela. Doziva lekare koji zabrinuto gledaju u CTG. „Pomera se!“ S olakšanjem izvikuje ona sujetna doktorka, gledajući u moj stomak. Svima je laknulo, a ja sam s poštovanjem pomislila kako je to ipak jedna dobra doktorka, koja gleda u stomak umesto u aparat. Nakon toga je CTG ubrzo detektovao otkucaje, koji su mi ulivali sigurnost sve do kraja kontrakcija. S današnje perspektive, a s obzirom na predhodni carski rez, predhodno bih rezervisala odabranog lekara i prisustvo anesteziologa na porođaju, da mi bude smesta pri ruci. To se najavljuje ranije i zajedno sa izabranim lekarom košta oko 600 evra. Sva četiri boksa popunjena.

Ležem na boks i dobijam infuziju s jednom injekcijom sintocinona. Riđa babica je gruba, bila sam načula kako je pozivaju na odgovornost što nije dobro videla da mi je pukao vodenjak. Kontrakcije odmah postanu jače. Uskoro dobijam narkotik od koga mi se spava i vrti u glavi. Žmurim i ulazim u hipnozu. Nesvesno, ali snažno sam ušla u savetovana stanja. Imala sam svoj „mehurić mira“ iako se nisam svesno setila da ga „dozovem“, koji me je izvanredno štitio od bezobrazluka osoblja i da me ne traumatiziraju nanešene intervencije i povrede. (Da napomenem da sam naknadno primenjivala i homeopatsku arniku.) Kadgod sam imala kontrakciju, disala sam polako i duboko, svesno sam opuštala sve mišiće oko bebe, otvarala joj put i sugerisala sam joj da se spusti. Pomišljala sam kako su mi kontrakcije efikasne, otvaraju grlić i ne tako bolne. Išla sam zatim u svoje „posebno mesto“, a to je bilo kod kuće, igram se s Nikolom, kroz prozor se vidi zeleno drveće obasjano suncem i sve je mirno i spokojno, i tako bi talas otišao… Trajalo je to jedno tri sata. Onda postanem iznenađujuće vesela, pogledom merkam odstojanje do torbe u kojoj mi se nalazi telefon, hoću da naručim picu i pivo za sve, pa se setim da nemam broj dostave. A zatim se osmehnem u sebi, jer mi je sinulo da sam u tranziciji i da sam sigurno jedno 9cm otvorena! Spokojna sam, sve je u redu, to je to. Pregledao me je doktor i kaže da sam skoro potpuno otvorena, bila sam sasvim u pravu. Pregledi bole baš jako, jače od kontrakcija. Kaže mi, drži se za moju ruku ali nemoj da mi zabadaš nokte! Pokušavam, ali ne mogu, zabadam ih nadljudskom snagom. Kažem mu kako me kontrakcije ne bole, a on kaže da je to dobro, jer CTG registruje maksimalnu jačinu.

Pita me dali mi dolazi da guram, kažem ne, i tako nekoliko kontrakcija. Te prelazne kontrakcije su mi bile najbolnije, jer nisu više one za koje sam imala svoju hipnozu, a još ne mogu da guram i da sebi olakšam pomažući svom telu.

Za fazu guranja nisam bila radila nikakvu pripremu pre porođaja. Postoji hipnobejbiz snimak, ali nekako mi nije došao na red da ga radim, uvek sam radila one za početak i ustaljivanje porođaja. Bila sam mislila – ima još vremena za to. I pogrešila sam, jer je faza guranja tako intenzivna i divlja, da mi je trebalo da budem pripremljena. Nisam mogla niti da uđem u hipnozu, a nisam ni išla na kurs klasičnog guranja sa onim disanjem i šištanjem što se uči po domovima zdravlja, a možda je trebalo.

Prvi pravi napon i od mene izlazi lavlji rik. Traje desetinak sekundi i pusti me. Pogledom molim za pomoć, a oni mi kažu – guraj u guzu, jako! To i radim, i što jače guram, manje boli, to brzo shvatim. Pomislim kako ne bih volela da muž bude tu da me čuje kako vičem, jer bi se jako uplašio, iako sam ja znala da je sve u redu i da nije ništa strašno, ali ne bih mogla da i njega tešim.

Osećaj na guranju je izuzetan. Kao da sam opsednuta, nisam to ja radila, dešavalo se samo i nisam mogla ništa da učinim po tom pitanju. Osećam se kao na prestolu, u tom trenutku to što se dešava meni je najbitnije i najmoćnije na svetu, iz mene izlazi život!! Oduva sve oko mene snaga rađanja!

Doktori i babice sede na stolicama par metara ispred mene. Doktor nalakćen na kolena, gledaju u moju vaginu, a meni dolazi smešna slika kako među nogama imam TV, a oni gledaju fudbal na njemu.

Na prvih par napona mi kažu – nemoj da vičeš već guraj – na šta pomislim da nemaju razumevanja, ali poslušala sam ih i imalo je smisla preusmeriti snagu i koncentraciju na guranje umesto na bol. U početku odmahuju glavom kao da kažu – ne radiš to dobro, a kada sam prevazišla strah od bola i počela da guram iz sve snage, kažu mi – tako treba, odlično. Između napona odahnem i skupljam snage. Pitam mladu babicu da li se beba već vidi, kaže da se ne vidi. Obeshrabrena sam, čini mi se da nema kraja. Pri jednom naponu – pljass! – špricnu nešto iz moje vagine pravo u doktora i babicu. Oni ustuknuše, a ja se pitam – dal je to to, a kad sam shvatila da nije, onda mi dođe da prasnem u smeh. Odoše oni da se presvuku 😀

Ponudili su mi da ustanem da se malo beba spusti. „Ustani, sediš bebi na glavi!“- vikala je zla riđa. Nisam joj sedela, sedela sam na boku i pokušavala da ustanem. Bez ičije pomoći. „Budite tu, budite tu“, molim doktora. „Tu sam ljubavi, nigde ne idem“, kaže on i nestaje u sledećem trenutku. Ostavili su me da stojim samu pored boksa, noge su mi drhtale i plašila sam se da mi beba ne ispadne na pločice. Nakon dva napona tokom kojih nisam gurala, rekli su mi da se vratim na boks. Na boku takođe nije išlo, pa su me vratili na leđa. Dula bi mi bila dragocena, dula, ne muž.

Molim drugu babicu da mi nekako pomogne, kaže da mi ni može pomoći i da neke stvari mi žene moramo same da uradimo. Nije mi bila baš potrebna ta filozofija u tom trenutku. Molim da pokvasim usta, daju mi natopljenu gazicu koju posisam. Pri naponu mi se povraća od toga.

Pogledom molim za pomoć i uputstva. Kada mi je došlo da se savijam unazad tj. da pravim “most”, znala sam da je kraj! Doktor mi stavlja nekakve umotane čaršave ispod zadnjice i ramena, da budem savijena prema napred. Prija mi dodir, osetim se kao čovek, a ne kao meso. Položaj mi ne prija, ne mogu da se pomerim, bunim se. Doktor kaže babici, hajde da završavamo ovo. Upalili su reflektor, prišli su mi , na sledećem naponu videla sam odbljesak skalpera, razdrala sam se koliko me je grlo držalo: Neeeeeee!!!! Ali nema ne, osetila sam da me noz razdire, kao da me kolje, rasparava me kao ribu, kao od kloake pa do škrga. Opet, to je bilo više jedna velika neprijatnost i uvreda, nego nepodnošljivi bol. Doktor mi podlakticom naleže na stomak. Nije grub. Pogledam dole kad ono – bebina glava! Oduševim se i odmah počnem da cvrkućem: “Eee, glava!”, a oni su se smejali mom oduševljenju. Nisu mi dali da čekam sledeći napon za telo, pa sam bebu izgurala odmah.

1

Stavili su mi je na grudi i dali mi par minuta sa netaknutim pupčanikom, nakon što sam za to zamolila babicu. Bol je samo nestao, telo kao mirno jezero. Mazila sam je i tepala sam joj: „Zlato moje, sunce moje, to je moja Nevena!“ Presrećna sam, njih ne dotiče. Babica sa sjajem u očima mi kaže:”Je l’ da da je osećaj odličan? Pamtićete ga celog života.” Osećam se blagoslovljeno, moćno i, opet, presrećno. Pobednički.

Onda su presekli pupčanik, bebu ne kupaju, tu pored mene je merili i radili šta već pa su je odneli.
Nisu čekali kontrakcije za posteljicu vec je babica napipala moj stomak, rekla da se sama odvojila i povukla pupčanik. Ona ispala u lavor kao kakav klizavi, natopljen peškir. Bebu su odneli da bi se „pobrinuli o meni“, tako su mi rekli, jer su videli da ne želim da se odvojim od nje. Smetalo mi je što mi svako čačka po utrobi, da je moja duboka unutrašnjost svima na izvol’te.

„Popih ja ovo“, rekla sam pokazujući na infuziju, pa su mi je skinuli.

Dali su mi sintocinon u bok i lokalnu anesteziju u vaginu. Raširili su me nekakvim klještima, bunila sam se – šta mi to radite, što me širite! Doktor smoren tera dalje. Šije me duboko, pa radi prema površini. Na kraju više nisam mogla, kažem mu – dosta je. A on kaže, šta, hoćeš da te ovako ostavim, jesi li sigurna? „Pa ne“, kažem mu. „Misliš da je meni lepo tu da te ušivam u jedan posle ponoći, a?“

Pritiskali su mi stomak , istiskivali mi krv iz materice i ona zla riđa mi je stavila onaj sud ispod guze da piškim, ali naravno da nisam mogla s guzom uvis, pa mi je, opet, kao i na početku, stavila urinarni kateter (slamčicu) da ispraznim bešiku. Nije tako strašno, „izdisala“ sam taj bol-peckanje. Vaginalni pregledi bole mnogo više. Na sreću, nisu mi radili reviziju, tj. ručno napipavanje ožiljka iznutra, radi provere. Znam da u Zvezdari to rade i nepotrebno, neprijatno i opasno time muče porodilje.

Dakle, porođaj mi je bio vrlo običan, bez uzbuđenja – mogla sam da se porodim i kod kuće.

Držali me na boksu još 2 sata, osećajući se odlično, razmišljajući kako sam iskusila velike bolove, ali da bih se opet odmah porađala. Doktor je već javio o rođenju svojoj koleginici koja je javila mojima, pa sam ja postovala novosti na Fejzbuku.

Doktor je došao da se pozdravi, zagrlili smo se. Osetila sam iskrenu zahvalnost i povezanost.

BORAVAK U APARTMANU NAKON POROĐAJA

Odgurali su me u apartman. Odmah me pitali hoću li da beba bude sa mnom, naravno, ali doca kaže tek ujutru zbog predhodnog carskog (?!). Već je svakako jutro. Od kad su mi je doneli nisu nas razdvajali. Babice i pedijatrijske sestre su nas proveravali nekoliko puta na dan, pitali da li beba sisa i da li imam mleka. Nisam dala da mi diraju bradavice jer znam kako su sestre pri tome grube, da to boli a može i oštetiti bradavicu.

Provele smo ja i moja beba dva divna dana u apartmanu, sikile smo, njušile se, grlile, povezivale. Posete su najstrože zabranjene, čak i za zaposlene u drugim odeljenjima KBC Zemun. Inače, na prijemnom odeljenju puše, u sestrinskoj sobi puše, spremačice iza toaleta puše, trudnice u toaletima puše.

Videla sam da su mi na podbratku popucali kapilari od napona. Pre otpusta su joj uzeli krv iz stopala za ispitivanje nekakvih 100 bolesti u Institutu za majku i dete. To uzimanje krvi traje i traje, desetak minuta, a beba vrišti na pultu. Svo sam vreme mislila – evo gotovo je, valjda je sad gotovo. A krv se bebi brzo koaguliše, pa moraju opet da je bodu. Nisam dala. Naravno da prebrzo koaguliše, mislim se, kada im dajete konjske doze vitamina K. Da sam znala da to vađenje toliko traje, ne bih ga dopustila.

Inače, pedijatrijske sestre su nas volele, jer nisu imale nikakvog posla oko nas – čudile su kako sam srećna, kako sve sama radim oko bebe i kako moja beba ne plače, jer mali deo mama traži da beba bude uz njih. Ja sam bila manja od bubice, da mi je ne uzmu i da nas ne uznemiravaju. Bebe uglavnom borave u bebi boksu, na zahtev majke, i razdiru se od plača. Kažu pravo je zadovoljstvo raditi s takvom majkom. A ja sam njih volela jer nas nisu uznemiravale. I pade mi napamet kako je nezadovoljstvo zarazno – nezadovoljne porodilje, nezadovoljno osoblje i tako u krug. Sestre jesu mahom devojčurci šiparice ili smorene babe koje mrze svoj posao. Mrze ga. Nije da im je lako – smene su dvanaestočasovne, rade dan i noć, slučaju i gledaju muke, jadove i prljavštinu. Što ne opravdava njihovo neznanje i bezobrazluk, naravno.

A lekari, kao zvezde iz serija, šetkaju se važno po hodnicima, a pogotovo u jutarnjoj poseti, pre koje sestre glancaju posteljine, natkasne i otvaraju prozore.

Kadgod su me pitali da li sam imala stolicu, i pre i nakon porođaja, govorila sam da jesam, jer iz predhodnog iskustva, znam da bi mi dali mini klizmu, a poznavajući svoju probavu, znala sam da nema za tim potrebe i da je sve normalno. Na kraju sam i sve obavila normalno, u svoje vreme.

Šav me je boleo, mnogo manje nego šav od carskog, ali od carskog me je jako boleo jedan dan i još dva dana po malo, a od epiziotomije sam dve nedelje uzimala diklofen čepiće, a tri nedelje pune me je bolelo. Na kraju sam se zapitala da li je sve ovo vredelo?

3Pa, ovog puta mi se snaga mnogo brže vratila, nisam imala potrebu da prespavam dane i dane, kao nakon carskog. Možda jer sam prošlog puta bila anemična, ne znam. Ali zbog epiziotomije nisam mogla dugo da budem na nogama, što je problem kada te dvogodišnjak vuče i zove tamo-amo. Ispirala sam šav flašicom mlake vode sedeći na toalet školjki, to je umirivalo. Nakon tri-četiri nedelje, makazicom sam pažljivo isekla končiće koji su visili, to mi je smanjilo neprijatnost i pomoglo da konci pre otpadnu. Pri zašivanju vrha usnice doktor nije bio detaljan, pa sam dobila dva „brežuljka“ umesto jednog. Sam vaginalni kanal je nakon porođaja isti kao i pre.

Fizički, vaginalni porođaj i oporavak mi je bio tek malo lakši od carskog. Kad se podvuče crta, bolele su me samo intervencije i kvare doživljaj, sve bi mi bilo lakše i lepše bez njih.

Psihički… bila sam mislila da nikada neću preboleti rađanje sina carskim rezom. Ali jesam. Nisam više fiksirana na taj carski, ne boli me više, ma nije mi na kraj pameti. Mislim da se to desilo pre svega zahvaljujući napornim, nekada neizdrživim, pripremama kroz koje sam prošla – otpuštanje, osnaživanje, čišćenje, hipnoza, homeopatija, potraga, borba, svojeglavost, upornost, izdržljivost, informisanje, laganje! Da sam i ponovo imala carski, bila bih zadovoljna, jer bih ja o tome odlučila, jer bih znala da tako treba, jer sam sad jedna druga žena, snažna i odrasla, majka, kompletna. Da li bih opet to uradila, da sam znala da ću trudnoću provesti u strepnji i pripremama, i da je način porođaja neizvestan? Da. Osećam da nisam ni imala izbora, to sam naprosto morala da učinim, za svoje zdravlje.

U nedeljama posle porođaja, u tankim trenucima pre zaspivanja, pokušali su da mi se potkradu flešbekovi epiziotomije, bezobrazluka i drugih brutalnosti ali im, svesno i snažno, nisam dala.

Ovo je bio moj put, naravno nije jedini, i kao i porođaj, jedinstven je i ne mora biti ničiji drugi.

Autorka teksta: mati Biljana

2 Comments:

  1. Uh…šta sve žena može da izdrži i preživi. Svaka čast na upornosti..i iskrenosti.

  2. Čestitam! I ja sam imala carski rez, koju nisam htela. Još nisam trudna, ali sam sigurna da bih volela VBAC sledeći put. Ima mnogo važnih informacija u tekstu. Hvala! Da li znaš neke informacije o bolnicama u Vojvodini u vezi VBAC-a?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *