Moje iskustvo kućnog porođaja iliti 1+1=3

10822427_10205365652370908_772140698_n

Neke se stvari u životu slože lepo kao mozaik. Sama sam višestruki primer kako ti se prave stvari dese ne onda kad ih želiš, nego tek onda kada si spreman za njih. Negde u oktobru 2013. sasvim slučajno sam na internetu naletela na video ”Rađanje porodice” – kućni porođaj Danijele iz Novog Sada. Bila sam potpuno zatečena – nisam znala da je tako nešto uopšte moguće u Srbiji. Taj video je bio za mene otkrovenje,ali i  prekretnica; baš me je uzdrmao i usadio mi ideju  Dotad sam bila ubeđena da ću jednog dana skoro pa umreti na porođaju (pošto je moja mama imala dva izuzetno teška porođaja bila sam ubeđena da ću i ja tako jednog dana). Međutim, pomenem mužu ideju šta bi bilo kad bi bilo da se jednog dana kada budem bila trudna porodim kod kuće – jednostavno delovalo mi je prirodnije, manje nasilno za ženu, a i gravitacija bi odradila svoje (nekako mi je delovalo neprirodno da se očekuje od žene koja je u horizontali da lako istisne bebu tokom porođaja). Na moje iznenađenje, moj muž je veoma pozitivno odreagovao i rekao zašto da ne. Hm…

Januar 2014. – kao svaki štreber raspitujem se za babicu Divnu, kontaktiram je i odlazim na konsultacije kod nje. Htela sam da saznam malo  detaljnije o kućnom porođaju. Nasmejano Divnino lice i pitanje:       ”Kolika je trudnoća?” i moj odgovor: ”Pa..ja nisam trudna..još ”  Ja sam u njenom višedecenijskom iskustvu kućnih porođaja bila prva koja nije bila trudna a došla je da se raspita o kućnom porođaju. Lepo smo se ispričale i rastale se uz obećanje da se čujemo kada budem imala lepe vesti.  I gle čuda: već u  martu 2014. saznajemo lepu vest da početkom novembra postajemo mama i tata. Javljam Divni da nas ima u planu za početak novembra.

Imala sam divnu trudnoću i bila veoma aktivna trudnica – radila do šestog meseca i vozila svaki dan po 160km, išla na pilates do samog porođaja, išla na more potpuno opušteno.  Trudnoća je prirodno stanje a ne bolest kako mnogi doktori vole da je kategorišu i svim silama se trude da zaplaše buduće mame. Sve ide iz glave i to je živa istina. Ja sam bila ubeđena da će sve biti kako treba. Negde u šestom mesecu sam saznala da je beba karlično okrenuta. Znala sam da je moguće da se takav porođaj izvede i kod kuće ali sam pomislila da bi bilo bolje da se beba okrene kako treba da bi nam bilo za nijansu lakše. Malo sam meditirala, dosta šetala, pričala sa bebom u stomaku i negde pred ulazak u deveti mesec na UZ smo saznali da se beba okrenula tako da glavica prednjači.  Sve se može kad se hoće!

Dotad sam već iščitala sve što sam mogla o kućnom porođaju (Ina May Gaskin, Leboaje…), iskustva sa Divninog sajta, o prirodnom roditeljstvu, bespelenaštvu, uvežbala sve tipove disanja itd. Muž se šalio kako ja imam projekat zvani beba. Ma samo sam temeljno pristupila svemu

Oktobar 2014: Polako je tekao deveti mesec trudnoće. Nekako sam imala osećaj da ću se poroditi malo ranije nego što je bio termin (10.11 je bio termin). Te subote sam kao  i uvek otišla na pilates. Jedna od vežbačica se našalila da ću ja pravo sa treninga otići na porođaj. Tako nekako je i bilo  Nešto posle ponoći 26.10. imala sam prskanje vodenjaka i pojavio se tzv. čep – znači možemo da očekujemo porođaj. Međutim, prve kontrakcije su se pojavile tek u nedelju uveče i to na sat vremena. Sa Divnom smo bili u kontaktu sve vreme. U ponedeljak su kontrakcije polako postale učestalije, na sat vremena, 45 min, pola sata, 20 min….Onda smo se čuli sa Divnom i dogovorili da je vreme da i ona dođe kod nas i pomogne nam da dočekamo našu bebu. Tu noć su Divna i moj muž prespavali, a ja sam kao i svaki vredan đak disala kad se pojavi kontrakcija, malo dremala i tako smo dočekali utorak ujutru. Divna me pregleda u 6h, kaže dilatacija 6 prstiju….kontrakcije su postajale učestalije i već oko 10h sam bila otvorena 9 prstiju. Punimo bazen i ulazim unutra. Sticajem okolnosti mom porođaju je prisustvovala i sestra mog muža koja se nam je mnogo pomogla. Divan je osećaj kad uronite u toplu vodu, kad se mišići opuste i sve ide svojim tokom. Bebac je sve vreme bio aktivan, osećala sam njegove pokrete tokom celog porođaja što je bilo divno, kao da mi je i on na svoj način govorio da je tu i da je i on aktivan učesnik ovog rađanja  Tokom porođaja nisam jela, ali sam pila vodu i to mi je mnogo značilo da povratim snagu između kontrakcija a kasnije i napona. Sećam se da samu jednom trenutku pomislila na sve one žene kojima u porodilištima ne daju ni kap vode tokom porođaja, a taj gutljaj vode toliko znači tada – da prikupite snagu, da se okrepite. Znam da sam pomislila kako sam srećna što sam izabrala da se porodim kod kuće. Sve vreme je u pozadini išla opuštajuća muzika, niko me nije forsirao, niko nije urlao na mene da guram, niko me nije vređao. Naprotiv, na muža sam se naslanjala tokom napona, zaova mi je dodavala vodu kad bih zatražila, Divna je pratila da sve protiče kako treba i bila divna podrška…ma bilo je divno iskustvo. Menjala sam položaje, klečala, čučala, ležala…kako mi je kad odgovaralo. Konačno, negde oko 16h tog sunčanog 28. oktobra rodili smo se: rodio se Janko, rodila se i Bilja kao mama, Marko kao tata – porodica . Taj osećaj kad je isplivao i kad mi ga je Divna stavila na grudi je nešto najlepše što ću pamtiti. Osećanja se pomešaju, pa plačete i smejete se u isto vreme dok gledate tu mrvicu kako gleda po prvi put ovaj svet na koji je došao… neopisivo i neprenosivo u reči. Mora da se iskusi da bi se shvatilo. A taj osećaj ponosa što sam se porodila onako kako smo zamislili – ih,  ja sam lav u horoskopu, pa volim da me hvale, a i malo da se hvalim (ne zamerite). Bila sam ponosna na sebe, na svog muža koji mi je bio prava podrška tokom porođaja, na divnu Divnu koju je život naneo na moj put onda kad sam bila spremna za nju, na svog bebca koji je bio savršen tokom porođaja – sve smo to postigli zajedno, prava sinergija.

10844737_10205365651490886_1415380761_oSećam se da su neke moje drugarice i poznanice koje su znale da planiram da se porodim kod kuće rekle da sam mnogo hrabra što sam se odlučila na takav korak. Nije u pitanju nikakva hrabrost. Da, znala sam da će me malo boleti, znala sam da će možda dugo trajati, ali sam rešila da svoj porođaj uzmem u svoje ruke, da JA budem ta koja će se poroditi, da ne dozvolim da me drugi porađaju. Bila sam opuštena, poštovana na svom porođaju, potpuno svesna svega što se događa jer sam ja tako rešila i ono što sam doživela tokom porođaja je bilo neponovljivo iskustvo, bez indukcije, epiziotomije, vike, dreke, stresa – sve se može kad se hoće. I, DA, kada i druga beba bude bila u planu opet ćemo isto – ko jednom iskusi čari kućnog porođaja nikad ga ne menja za bolnicu.

P.S. Podržavam da svaka žena treba da se porodi onako kako ona smatra  da je najbezbednije i najsigurnije za nju, bilo da je to carski rez, epidural, bolnica… Da sam kojim slučajem imala rizičnu trudnoću i ja bih morala u bolnicu naravno. Sve prethodno napisano nema nameru da omalovaži sve mame koje su se porodile na konvencionalan način.

Ovo sam i rešila da podelim javno da vidite da može i drugačije. I da može da bude divno iskustvo – i da zavisi od vas.

Za Mati je tekst napisala: Biljana – Jankova mati

One Comment:

  1. Prelepa pricha! Najez me je pratio od pochetka do kraja. Bravo mama Biljo, bravo beba Janko, bravo svi! Savrsheni ste!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *