Moje iskustvo rađanja

Imamo ćerkicu – Andreu zvanu Bubica, kako se ona predstavlja – staru skoro tri ipo godine.Dve moje prijateljice koje nemaju decu su bile u pripravnosti pored svojih mobilnih telefona uključenih non-stop, jedna drugoj back-up; svaka sa pripremljenom četkicom za zube i drugim osnovnim potrepštinama, spremne da brzo nakon poziva da «Počinje!» krenu ka nama da preuzmu brigu o Bubici dok mi jurcamo u porodilište. Bubica ih obe «gotivi», zabavne su, odgovorne, tačne i dosledne u svom odnosu prema njoj. Znam da bi bila bezbedna i bezbrižna sa njima, kao i da bi energija koju bi svaka od njih slala znajući da se porađam bila mirna, staložena, puna poverenja u mene i moju sposobnost da rodim.  Moja želja je bila da bakama i dekama samo javimo da su dobili unuka. Da ne bude «sekiranja», nestrpljenja, poruka ili poziva, niti oponiranja mojoj želji i odluci gde ću da idem i kako ću da se porodim. To je bio neki okviran plan, s obzirom da su se sve moje prijateljice koje su imale po dvoje dece drugi put porodile za veoma kratko vreme. Računali smo da imamo oko tri sata od početka do kraja «akcije».

prolazi_kontrakciju_sa_mamomMeđutim, ja sam dugoprugašica, bila i ostala.Legla sam relativno rano, oko 22h – uspavljujući Bubicu, kao i mnogih dana pre toga.

Prve talase sam osetila u snu. Probudila bih se i sa pažnjom posmatrala senzacije u svom telu da saznam šta se dešava, da li je «to – to»? Rekla bih da jeste, drugačije je od senzacija koje sam imala proteklih nedelju dana – stezanja stomaka. Talasi se sada nekako kreću odozgo na dole duž moga tela, i imaju jači intenzitet nego prethodnih dana. Budno sam i dalje pratila šta se dešava.Posle nekog vremena, oko ponoći, sam poslala jednoj od dve prijateljice koja je «noćna ptica» poruku: «Da li si budna?». Nema odgovora – spava.Vagala sam da li da zovem telefonom jednu ili drugu, da li da ih budim – da li je to uopšte neophodno.

Poučena iskustvom sa prvog porođaja gde su kontrakcije takođe počele oko ponoći,

  • bile veoma učestale od starta (jedna na svaka tri minuta),
  • ja sa mužem došla u porodilište (KBC Zvezdara) oko 6 ujutru da – kako sam ja mislila – beba odmah izađe, samo-što-nije
  • da bi dežurni lekar mrzovoljan što je probuđen iz lepog sna konstatovao da mi je «grlić skroz zatvoren»
  • i da bih se porodila tek u 18:35 tog dana

Odlučila sam da ne žurim, ne preduzimam nikakve ishitrene akcije, već da se vratim u krevet, odspavam koliko god je moguće i čuvam svoju snagu za kasnije.

Bubica se prvo probudila da pije vodu i piški, a kasnije se budila više puta bez vidnog razloga. Želela sam mir: ovo je moja noć (!) i sebično prepuštala mužu da «sredi situaciju». Konačno, posle njenog n-tog buđenja sam uvidela da ona prosto oseća da se nešto posebno dešava i podelila sam to sa njom: «Ljubavi, bata Mata je krenuo, uskoro će da izađe (ona je svom bratu dala ime Mateja – bata Mata). Mami je potrebna tvoja pomoć.», da bi me zatim potpuno raspametila njena reakcija: «Biće malo krvija (njena interpretacija reči «krv»), ali to nije ništa strašno. Lepo je kada se rađaju bebe. Onda se ispune želje.». Sklupčala se pored mog nabreklog, plutajućeg stomaka i spokojno zaspala. Probudila se tek ujutru kada je bilo vreme da se spremamo za odlazak u vrtić.

Spavala sam pored nje. Kako bi nailazili talasi, budila sam se i prvo bih se uspravljala na krevetu na kolena i šake i kružila kukovima ili celim telom paralelno sa zemljom. Posle nekog vremena sam počela da ispuštam i neke tihe a duboke zvuke iz grla – donosili su mi olakšanje. Kako je vreme odmicalo, intenzitet talasa se pojačavao i terao me da ustajem iz kreveta. Sada mi je veoma prijao duboki cucanj. Čučnula bih pored kreveta široko razmaknutih kolena, spuštala šake ispred sebe i ljuljuškala se napred-nazad. Ovo je toliko znalo da me rastereti da prosto više nisam osećala intenzitet talasa. Pitala sam se: da li ja ovim zaustavljam proces – ako je u toj meri ublažena kontrakcija?! Ipak, znala sam da to nije slučaj. Taj položaj zapravo omogućava da telo koristi gravitaciju, da se porođajni putevi otvaraju, a beba spušta. Čini talase efikasnijim, ali i – čudotvorno – manje intenzivnim. Vreme i dalje protiče, i ja počinjem da osećam sve veći intenzitet talasa bez obzira na rasterećujuću čučeću pozu.

U međuvremenu četiri ili više puta odlazim u WC, imam spontana pražnjenja. Klistir definitivno neće biti potreban! Sečem nokte najkraće moguće, čak uspevam po bledunjavom svetlu i gledajući se u zatamnjenom ogledalu našeg fancy kupatila da počupam pomalo zarasle obrve. Peglam Bubicine stvari kako bi imala presvlake za nekoliko dana i pakujem to u njen ranac zajedno sa aktuelnim igračkama. Ponovo odlazim u krevet, sklupčam se pored Bubice i spavam između dve kontrakcije.

Polako sviće. Drago mi je da nikoga nisam zvala.Tu je samo naša porodica – kako i treba da bude. Bubica mi je bila velika podrška svojom divnom rečenicom i spokojnim snom od trenutka kada je saznala šta se dešava. Žmu je bio budan dok sam peglala, pitao je da li se nešto dešava. I on je bio podrška jer nije bio ljubopitljiv, bio je staložen i imao je poverenja u mene da nije nužno da ikoga zovemo i jurimo kao muve bez glave. I on je dobar deo noći spavao.

na_loptiUjutru sam svaki talas dočekivala na joga prostirci radeci ono što je telu prijalo. Sada su to bili duboki čučnjevi. Prijalo mi je da se tokom kontrakcije lagano spuštam iz stojećeg stava u polučučanj, ili čak skroz dole u čučanj. Ma kako ove vežbe bile zahtevne, bila sam u odličnoj formi često ih ponavljajući na časovima joge za trudnice i izuzetno mi je prijalo da ih sada radim. Ponovo, beba se tako spušta, a meni su nekako kontrakcije manje intenzivne i lakše ih prolazim.

Bubica se probudila i videla da bata Mata još nije izašao. Želela je sada da vežba sa mnom. Kada bih ja bila na sve četiri, ona bi se pentrala na moja leđa 🙂

Kontrakcije su sada već bile dosta česte i intenzivne. Ponovo poučena prethodnim iskustvom kada sam ih brojala, merila njihovu učestalost i trajanje i prizivala iz «malog mozga» informacije kojima su nas učili na psihofizičkim pripremama o tome kako prepoznati početak porođaja i njegove pojedinačne faze – ovog puta nisam uopšte gledala na sat, niti davala imalo značaja merenju. Samo sam pratila šta mi telo govori. Sada sam već požurivala žmua da je vreme da krenu u vrtić, i da možesa sobom da ponese i Bubicine i moje stvari za porodilište da kasnije budemo brži.

Mislio je da ćemo krenuti zajedno u vrtić, a potom produžiti ka porodilištu, ali sam radije želela da mogu što duže slobodno da se krećem i da maksimalno skratim vreme boravka u skučenim kolima.  Ispratila sam ih poljupcima i otišla da se kupam.

Tu i tamo bi uz kontrakciju došao i nagon za povraćanjem, ali ipak nisam povraćala. Nije mi se ništa jelo, bila sam samo veoma žedna, a imala sam i jaku, urnišuću gorušicu jer sam se prethodne večeri «razvalila» od gibanice od heljdinih kora – moj specijalitet pred kojim nemam nikakvu granicu! Proklinjala sam svoju nezajažljivost i radovala bih se da sam uspela da se ispovraćam i – valjda se – ratosiljam te uporne gorušice.

Taja, tj. moj žmu je stigao. Bubica je bila cool odlazeći u vrtić, čak mu je rekla da je «ponese kako bi bili brži i kako bi se on što pre vratio da pomogne mami.» Pre ulaska u kola sam ispratila još jednu kontrakciju. Spakovala sam se na zadnje sedište i napravila koliki-toliki prostor pozadi da mogu nekako da manevrišem.

Pribojavala sam se kako ću podnositi kontrakcije u kolima. Iz novobrogradskog bloka 70 smo kroz centar grada išli ka Pančevu. Srećom, avgust mesec je, oko 9:15 ujutru, naši brojni sugrađani sada doručkuju pred izlazak na plažu u udaljenim letovalištima i grad još uvek nije u svom uobičajenom «zagušen sam, glasan i nervozan!» fazonu.

Žmurim i tonem u sebe. Žmu pokušava da me uvuče u konverzaciju ali sve slabije pratim nit radnje njegove priče. Nailazi jedan talas. Pentram se na kolena i okrećem unazad, ali se setim da će mi od vožnje unatraške samo biti muka (moja stara boljka tokom vožnji), pa odustanem i umesto toga nekako sedeći kružim kukovima. Sledeće što stiže do mene je žmuova konstatacija da smo prošli «najgori deo» – centar, sada smo već u Ulici 29. novembra, držimo pravac ka Pančevačkom mostu. Dolazi još jedna kontrakcija, ponovo sedeći kružim kukovima i ispuštam duboke grlene zvuke. Sledeći put kada sam pridigla glavu sam prepoznala poznato skretanje kod porodilišta.

Dogodile su se svega tri – relativno kratke – kontrakcije tokom čitave duge vožnje. Huh! Ovo je dobro prošlo. Parkirasmo se ispred porodilišta u Pančevu oko 10 sati. Međutim, nije mi se odmah išlo u porodilište. Sa te tri «bledunjave» kontrakcije za poslenjih 40 minuta – sve se nekako usporilo i procenila sam da možemo malo da prošetamo i sačekamo da se ponovo «uspostavi tempo».

IMG_5049

Pored pančevačkog porodilišta se nalazi divan park. Prostran, sa gustim i visokim drvećem sa razgranatim krošnjama, stazama za šetanje, vožnju i trčanje, ukrašen dečijim crtežima, sa nekoliko razuđenih dečijih parkića sa drvenim i šarenim ljuljaškama, klackalicama i raznim maštovitim penjalicama. Pronađosmo jedan prijatan kafić sav u staklu duboko u srcu parka sa divnom, tihom, laganom muzikom. Odmah pored je jedan dečiji parkić sa puno razigrane dece i njihovim mamama. Žmu uzima kafu za poneti. Meni gorušica i dalje pravi društvo, tako da se častim vodom.

Upijam svu divnu atmosferu koja me okružuje i tonem dublje u sebe. Dečiji glasovi, veseli zvuk igre, osvežavajući povetarac, hladovina i šum lišća, moj dragi koji pijucka kafu koje je željan, škljocanje njegove omiljene Canon 5D igračke (fotografija je njegova strast, njegov predah i odmor, njegov odraz) i ta nežna muzika – blagosiljali su moje probuđeno telo i pomagali mu da se otvara.

Talasi su bivali sve intenzivniji, ja sam plesala kukovima, plutala iz čučnja u čučanj, ljuljškala se napred-nazad, neometana, zaštićena tom divnom atmosferom.

Uskoro smo odlučili da lagano krenemo u porodilište. Oko 11h smo ušli u zgradu.Pregled je pokazao da sam otvorena između 7 i 8 santimetara. Divno! Kakvo ohrabrenje da saznaš da je tako blizu trenutak kada ćeš videti svoju bebu.

Potom je rađen CTG da se proveri rad bebinog srca. Babica mi je donela pilates loptu i omogućila da sedim, čučim ili slično dok se radi CTG. Sem velike lopte, videvši da često tokom kontrakcija imam potrebu da se spuštam na pod – babica je donela strunjaču i još jednu malu loptu. Ponovo, kada bi naišla kontrakcija spuštala sam se na sve četiri, ili silazila u čučanj i ispuštala duboke grlene zvuke. Atmosfera je bila divna – ispunjena mirom i poverenjem. Velika platna preko prozora su omekšavala i ublažavala podnevnu svetlost i toplotu.

IMG_5045

Tu i tamo bi se pojavio neki duhovit komentar koji bi doneo osmeh na moje lice i dodatno me opuštao. U toku merenja CTG-a lastiš preko mog stomaka smo morali da pomerimo skoro za deset cantimatra na dole – koliko se u tom kratkom periodu beba spustila – «gnjezdila» se 🙂 Babica je bila prisutna sa nama sve vreme. Doktor bi nekako stidljivo provirivao u sobu tu i tamo isto ubacujući duhovite komentare i ne želeći da smeta (moj spisak želja za porođaj – da, zaista sam ga napisala i imala sa sobom u tri papirna primerka kada sam stigla u porodilište – je navodio da želim sve vreme da budem sa suprugom i da budemo neometani kako bih mogla da se u potpunosti opustim i prepustim svojim instinktima; i da ćemo – ako osetim potrebu za još nečijom podrškom – potražiti pomoć). Kako su kontakcije postajale intenzivnije – što je babica uspevala da tumači sa aparata (i mog lica), tokom kontrakcija bi mi masirala donji deo leđa. To je donosilo neverovatno olakšanje.

Talasi postaju još intenzivniji, i sada žmu počinje da vrši jak pritisak na donji deo mojih leđa kada se spustim na sve četiri. To deluje blagotvorno! Videvši da se nas dvoje odlično snalazimo (kao da smo to uvežbavali ili to radimo često, a zapravo – dobro poznajemo jedno drugo, on je moja velika podrška i imam poverenje u njega da će u pravom trenutku da uradi pravu stvar) pitala nas je da li želimo da nas ostavi same. Nije bilo potrebe za time, ali mi se veoma dopao njen senzibilitet i to što je uvažavala naše potrebe.

Dolazi jedna veoma duga i intenzivna kontrakcija, moj glas se menja, postaje još dublji i jači. Na kraju, nešto nalik na prasak unutar mog tela donosi veliko olakšanje i osetim kako mi je međunožje toplo i mokro. Pukao mi je vodenjak! Kako divan osećaj! 🙂 (tokom prvog porođaja mi je vodenjak prokinut, tako da sam sada  prvi put doživela da on sam spontano pukne). Možda smešno ili čudno – tek: bila sam veoma ponosna što sam doživela da mi pukne vodenjak!

Ubrzo su počeli nagoni da kakim, tj. guram bebu. Bilo je vreme da pod hitno napustimo ovaj sobičak i krenemo u porođajnu salu. Brzinski sam se uz pomoć babice i žmua presvukla – ratosiljala se majice, trenerke, donjeg veša i obukla svoju spavaćicu i papuče, a zatim smo krenuli u trk! Babica je hodala pored mene, žmu nas je pratio sa stvarima, vodeći me ka porođajnoj sali, ali sam ja ubrzala tempo i rekla da bukvalno moramo da trčimo jer smo se kretali iz jednog u drugo krilo sprata prelazeći hodnik-čekaonicu i imala sam osećaj da će – ako ne potrčim – nagon za guranjem bebe da me «strefi» usred hodnika!

IMG_5205

Čim smo stigli u salu popela sam se na porođajni sto na kolena i šake. Babica je za uzglavlje stola vezala tkaninu i predložila da je snažno vučem rukama, dok istovremeno guram zadnjicu unazad. Došli su prvi i drugi napon. Ispuštala sam jake krike i osećala rastezanje međice pod dolaskom bebine glavice. Babica me je masirala potpomažući otvaranje. Kako bih gurala, osećala sam da jako «peče» i posle nekog vremena pod tom jakom senzacijom bih popustila pritisak i istovremeno osetila kako se beba vraća unazad. Doktor mi je diskretno prišao i tiho me pitao me da li se slažem da u slučaju da proceni da bi došlo do pucanja međice – da uradi epiziotomiju. Složila sam se sa predlogom. Dopala mi se njegova diskrecija.

Žmu me  ohrabrivao kako se vidi bebina čupava glavica. Ovaj deo je bio zaista intenzivan.Znala sam da je kraj blizu. Istovremeno je bilo veoma teško doći do njega.

Znala sam da nema svrhe da naizmenično nedovoljno jako guram i popuštam jer bih se samo iscrpljivala, i kada je naišao treći napon, nisam dozvolila povlačenje. Peklo je jako, i bilo je naporno, ipak nisam popuštala pritisak puštajući iz sebe jake, glasne urlike iz sveg glasa! Vukla sam tu tkaninu i gurala unazad koliko god sam mogla. Kroz glavu su mi promicale misli kako bi bilo lepo imati neku vrstu rasterećenja od senzacija ovog intenziteta, ali sam istovremeno znala da nikada ne bih tražila niti izgovorila tako nešto. Idemo dalje! Babica mi je tada dala instrukciju da se časkom pridignem na šake da: «nešto vidi», i – to je pomoglo da nam se beba pridruži! Gurajući, ne popuštajući, dok peče, pridigla sam se sa laktova na šake i momentalno osetila kako beba kreće napolje: «evo je, izlazi!» – uzviknula sam. Izašla je odjednom cela.

Kakvo olakšanje!!! Gotovo je! Odmah se čuo bebin plač. Mateja! Bubicin bata Mata. Stigao. Gotovo je!  Toplo među nogama. «Krvije» tu i tamo kako je rekla Bubica, ali «nije ništa strašno».Mateja na mojim golim grudima dok smo i dalje povezani pupčanom vrpcom. Moj žmu koji je tu pored nas i koji ga mazi, oduševljen.Potpuno sam van sebe od radosti, zadovoljstva. Ponosna. Ponosna na sebe, na celo ovo putovanje. Bilo je božanstveno. Da smo planirali – ne bismo ga tako dobro osmislili.

IMG_5172Rodila sam Mateju u utorak, 28. avgusta u 12:50, uz prisustvo Matejinog tate Dragana, babice Radice i doktora Vladimira u porodilištu u Pančevu, nepuna dva sata nakon što smo ušli u porodilište. Dočekala sam ga na kolenima i šakama. Bez ijedne ogrebotine. Rođen je sa 4200g, 52cm, i obimom glave od 37cm. Istog dana sam sedela i dojila ga, sutradan sam već mogla da ga dojim sedeći u turskom sedu naslonjena na jastuk. Izašli smo iz porodilišta u petak u Hug Bug marami i najpre smo odšetali u isti onaj kafić gde smo bili samo tri dana ranije, čekajući da se porođaj intenzivira.

Mateja liči na stariju sestru, ima tamnu kosu i plave okice, opasan je sisavac i božanstveno miriše. Njegov budan pogled odaje snažnu, hipnotišuću prisutnost i prihvatanje. U tom pogledu se topim i sa lakoćom uplivavam u – uvek i svima dostupno, ali istovremeno većini nepristupačno – «sada i ovde». Pored njega mi ništa nije teško. Probudim se i osećam radost. Odakle to i zašto? Mateja je tu!

Hvala svima koji su mi pružali podršku na ovom nezaboravnom putu! Želim svakoj ženi da doživi osnaženje i radost rađanja: neometanog, svesnog i strastvenog rađanja.

Autorka teksta:   Nataša – Bubicina i Matejina mati

http://www.dvemame.com/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *