Naš savršeni dan

unnamed-1

 Nije bilo orgazmično i bajkovito. Nije bilo lako i bezbolno. Moja beba nije isplivala iz bazena na moje grudi i nije bila tiha i mirna kao što obično budu bebe rođene u ovim uslovima. Nije bilo onog zaljubljenog pogleda između nas dvoje o kome mnoge majke pričaju. Nije bilo glatko i bez problema ali bilo je najbolje što je moglo da bude u to sam potpuno sigurna. Play listu pesama koju sam spremila čula sam samo povremeno. Zamišljala sam sve drugačije ali i ta melodija koja mi je delimično dopirala do mozga, puno mi je značila i smirivala me. Omiljene pesme mog pokojnog oca uz koje sam odrasla. Na taj način mi je uvek nekako najbliže. Kontrakcije već dolaze na 2 min. U bazenu sam. Divna me masira, poliva toplom vodom, ne priča puno ali znam da svaku kontrakciju preživljava sa mnom. Povremeno mislim kako u istom trenutku žene leže prikovane za krevete u porodilištima, uzimam gutljaj vode koju mi Divna nudi i osećam ogromnu zahvalnost. Mamu i momka sam poslala u drugu sobu i ulazak im je do daljnjeg zabranjen. Znam da će mnogima zvučati čudno ali znala sam da će mi tako biti lakše. Trebala mi je samo Divna. Kontrakcije me kidaju, u isto vreme se radujem kad osetim da dolaze ali isto tako jedva čekam da prođu. Ubrzano dišem i grabim šakama prvu stvar na koju naiđem iz sve snage. Divna sluša bebine otkucaje srca. Sve je u najboljem redu. Pregleda me, kaže da sam otvorena 9 prstiju. Polako osetim kako počinju da se mešaju kontrakcije i naponi. Pitam Divnu kako ću znati kada da guram. Kažeznaćeš. Ubrzo sam počela da se napinjem.

E tu počinju problemi jer se ova faza tegli. Divna u jednom momentu predlaže da pređemo na krevet da bi mogla bolje da čuje njegovo srce i mene da pregleda. Naravno, radim šta mi kaže. Otkucaji su u redu, glava je blizu izlaza ali moji naponi me razaraju fizički i psihički. Intenzivni su i jaki, što je dobro ali pauze između njih gotovo da nema i traju užasno kratko. Nemam vremena da se odmorim a u trenutku kada treba najjače da guram, oni stanu i ja totalno gubim ritam. Jako sporo napredujemo a ubrzo dolazi i najteži deo. Glavica počinje da izlazi ali nikako ne izlazi skroz. Pipam je rukama ali naponi prestaju i ona se uvlači unutra. Divna me bodri i govori kako treba jos dva-tri napona i on se rađa ali prolazi pet napona, deset, čini mi se da ih je prošlo bezbroj ali ništa se ne dešava. Psihički me ubija to konstantno vraćanje njegove glavice i počinjem da seosećam nesposobnom i krivom jer znam da se on muči. U pozadini čujem zvonjavu telefona i komešanje po kući. Divna mu stalno proverava otkucaje i u svakom mometu znam da je on dobro ali ne osećam se ništa bolje jer znam da moram što pre da ga rodim. I Divna menja ton i govori mi da sad već mora napolje. Pokušavam da se kontrolišem i da isključim mozak. Propuštam napon, dišem duboko i skupljam više snage za sledeći koji dolazi. Opet bez uspeha. Divna sad već spominje Betaniju i hitnu pomoć, znam da to radi da bi mi dala snage da guram jos jače. Ne znam koliko napona je prošlo, ne znam koliko vremena je sve trajalo ali znam da sam dala sve od sebe i konačno, u 19:47 rodila sam mog Mihaila! Uz Divninu pomoć. Stavila mi ga je na grudi. Samo jednom sam u životu plakala na taj način. Glasno, bez suza, od tuge, kada mi je otac preminuo. Sada plačem na isti način ali od beskrajne sreće! Nismo se pogledali, on neutešno plače punih 15min, grlim ga i zahvaljujem Bogu na tom malom telu pod mojim rukama. Dobro je i to saznanje ispunjava ceo moj univerzum. Bilo šta da kažem neće moći da opiše kako se osećam. Svaka reč je siromašna i obična. Valjda to samo majke znaju u momentu kada rode te mrvice koje su bilesklupčane u njihovim stomacima 9 meseci. Kažem Divni da zove mamu i momka da dođu. Nisam znala da je u međuvremenu došao i moj brat. Uglavom, svi se okupljaju oko nas dvoje. Želim da zamrznem taj momenat bar na kratko, da ta količina ljubavi i emocija potraje sto duže. Divna preseca pupčanu vrpcu, stigla je i dr Olivera da ga pregleda. Sve je u najboljem redu. Meni se celo telo trese. Čekam da se smirim pa da rodim posteljicu. Mihaila uzima moja mama. Uz Divninu pomoć, rodila sam je. Cela je. Telo mi se smiruje i odlazim da se istuširam. Posle toga potpuno stajem na svoje noge. Jedino što osećam su ljubav i sreća. Ljubim svog anđelaplačem i grlim se sa njegovim tatom. Smejem se, raspremam krevetac. Dolazi i moja drugarica, velika ljubav i prijatelj. Grlimo se, smejemo i plačemo. Sve je savršeno. On je savršen. Grlim se sa Divnom. Ona kaže da je oduševljena samnom, ja se njoj beskrajno zahvaljujem. Toliko ljubavi u vazduhu. Tu noć moj Miki i ja provodimo sami, milujem ga i ljubim, pokušavam da ga utešim i ublažim relativno često, naglo cimanje i buđenje iz sna. Ponavljam mu sve one reči koje sam mu najčešće izgovarala dok je bio u mom stomaku.Čini mi se da razume. Beskrajan mir i radost u kući gde je do nedavno bila samo tuga.

unnamed
Od rođenja mog sina je prošlo skoro tri nedelje i sada mogu mnogo realnije da sagledam ceo taj čin. Dozvoliću sebi da sa punim pravom kažem, moj porođaj je bio težak! Zanimljiva stvar je to što u opšte ne mogu da se setim te težine. Znam samo da jeste bio težak. I to je sve. Posle sat-dva od porođaja sam bila na nogama i imala osećaj kao da je neko drugi bio u mom telu ceo taj dan. Tako se osećam i danas. Beskrajno sam zahvalna što sam imala tu sreću da rodim svoje dete na najprirodniji način. Zahvalna sam što je bez obzira na težinu porođaja i traume rađanja, odmah mogao da oseti ljubav i sigurnost. Obuzima me ogromna tuga kada pomislim na sve one male zavežljaje koji su odvojeni od svojih majki visokim belim zidovima. Izmenjena sam potpuno! Svaki delić mene je obojen nekim novim, šarenim, radosnim bojama i mogu sa sigurnošću da kažem, sve bih opet ponovo!

I samo da dodam, moj Mihailo je rođen 05. maja 2015. na Dan babica 🙂

Za Mati je tekst napisala: Marija – Mihailova mati

4 Comments:

  1. Divna i vrlo emotivna priča 🙂 Dobro nam došao Mihailo 😀

  2. Pre svega jedna dirljiva i jedinstvena prica. U potpunosti te razumem za svaku rec, jer je moje iskustvo bilo u velikoj meri slicno. Osim kraja, koji se kod mene na zalost zavrsio u porodilistu. No, tako je ocigledno moralo biti i ja se ne kajem ni zbog jedne odluke. Kao sto si rekla, ti trenuci pre samog porodjaja, koje provedes u svom domu, uz osobe koje ti znace, onako kako ti zelis – to je nemerljivo.

    • Citala sam tvoju pricu dok sam jos bila trudna i znam da razumes sve. Zao mi je sto nije ispalo sve onako kako si zelela ali na kraju krajeva kao sto si i rekla, tako je moralo biti. Neke stvari se zaista ne mogu planirati ma koliko ih mi zeleli. Kad se sve sabere i oduzme, bitno je da sve ostane u lepom secanju, bez kajanja i traume i naravno, da su nasi maleni sa nama, zivi i zdravi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *