O ne, trudna sam opet

 

Zvuči ružno, zar ne?  A opet, ima toliko majki koje pate od prenatalne i postnatalne depresije, kao i puno onih koje imaju krhke i osetljive ličnosti kojima jedan tako izazovan dogadjaj u životu može biti zastrašujuć. Sve one osećaju istu tu nelagodnost koju ste vi možda osetili kad ste pročitali ovaj naslov, ali ipak, tako misle…

Sve moje trudnoće su bile neplanirane. Da, ja sam jedna od onih koji ne mogu da urade abortus. Ne mogu, za mene je to dete, čovek, i moja sloboda tu prestaje jer počinje njegova. Ali nisam ovde da bih započela raspravu o abortusu nego da vam ispričam svoju priču.

Ah… trudna sam opet, treći put, u braku koji se raspada, a baš sam prošle nedelje dala otkaz jer je firma propala i već tri meseca ne daju plate. Decu moram da ispišem iz savršenog vrtića jer ga više ne mogu priuštiti. A moram i da prestanem da pijem terapiju koju sam dobila nakon prošle postpartalne depresije… Moje telo loše podnosi ovu trudnocu, malaksalost, krvarenja, uz to svi normalni doktori su preokupirani, meni je zapao neki koga niko neće, sa razlogom, ne mogu ama ni o čemu da pričam s njim. Deca nikako ne mogu da shvate ni prihvate da im ne mogu dati onoliko pažnje kao pre. Plačemo, naizmence, zajedno…

Sve su to stvari koje ponaosob mogu da izbace čoveka iz koloseka, a zajedno…

Strah, slabost, nesigurnost, usamljenost…

Posle dva porodjaja sada sam znala šta je trudnoća. Trudnoća je vreme kada se probudi sve žensko u meni. Vreme kada mi je potrebna nežnost, sigurnost, zaštita, vreme kada sav ostali život treba da ustupi mesto životu koji počinje. Već sam sve to iskusila, videla, čula, pročitala.

Iako sam sve znala opet nisam ništa mogla da uradim. Probala sam, zaista sam na razne načine, ama sve načine koji su pali meni ili bilo kome iz moje okoline na pamet, probala da pomognem sebi. I idalje sam bila očajna. Bila sam primorana da se borim, da se dajem, da radim, bez odmora i podrške.

Mesecima nisam mogla da spavam. Probudila bih se na najmanji šum (na djubretare, koji u pola noći mučenici rade, sam bila toliko besna, da su srećni što me je mrzelo da silazim), a kad se probudim ne bih mogla da zaspim dugo, i ne bih mogla da zaustavim misli. U nekom trenutku bi se razdanilo, a kad ustanem morala sam biti cela i prisebna jer sam deci potrebna, izmedju dece morala sam i ugurati honorar, a čekala su me i dva projekta bitna za budućnost… Pitam se da li bih mogla da patentiram taj životni stil kao sistem za mučenje?

Sve bi to bilo mnogo bolje da sam mogla da nam priuštim malo odmora, znala sam da nam jako treba, ali bez dovoljno para je teško pa sam pokušala najluđe moguće stvari koje su mi pale na pamet, naprimer da nađem lika iz novinskog članka koji prima goste u svojoj planinskoj kućici. Barem na nedelju dana…

Umesto odmora u devetom mesecu sam dobila virus, koji nas je mučio jednog za drugim. Ja sam bdela sa činijama za povraćanje, sin, pa ja, pa ćerka. I posle tri nedelje mučenja ćerka je morala da ode u bolnicu. Mene nisu primili da ostanem s njom, samo sam plakala, rekoše prosto:” Šta ceš nam ti ovde?”

Čekajte, još nije gotovo, sutradan me je zvala socijalna radnica iz predškolskog na razgovor, jer sam poslala sina samog u vrtić iza ćoška (par dana pre toga sam prokrvarila pa nisam smela da idem gore-dole na 4ti sprat).

Da.Uvek sam se divila čudesnim ljudskim mogućnostima koje se pojavljuju u ekstremnim situacijima, i svo vreme sam osećala da sam ja u jednoj takvoj. Sva suptilnost je nestala, bilo mi je bitno samo najsirovije, da smo na broju i da smo celi.

Iz tog haosa jedna mi je misao stalno kucala u srcu- znam da ja to mogu i da moram da verujem u svoje telo, u našu čudesnu prirodu. Znam da ako me pobedi strah, ako se predam sugestijama i izgubim kontrolu, neće biti onog čudesnog trenutka, u kome se sve obnovi, sve izmiri, sve procveta.

Želela sam da organizujem sebi kućni prirodni porodjaj i želela sam da mi trudnoća bude što prirodnija, bez medicinskih intervencija, jer sam verovala da to dvoje idu zajedno. O kućnom porodjaju ni sa jednim doktorom ne možete pričati, to sam vec naučila, a ne možete ni objasniti zašto ne želite redovnu proceduru sa UZ svakog meseca, vaginalnim pregledima, brisevima, vadjenjem krvi, itd. Tako sam i sa te strane, htela ili ne, bila prepuštena sama sebi.

Sve je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno, nisam znala ni gde ću se poradjati ni ko će biti samnom, ni dal’će iko biti samnom!

I pored svega toga što mi je, možete primetiti, bilo jako stresno i naporno, ja sam želela samo kućni porodjaj, zato što sam mislila da sve to ima nekog smisla- ako ga proživim.

Imam dva iskustva porodjaja, jedan je bolnički, prilično fin, sa hidromasažnom kadom, i finim doktorima, a drugi je kućni- savršen. Posle drugog porodjaja dugo sam razmišljala zašto mi je on bio toliko savršen, zašto sam se osećala kao da sam centar univerzuma u tom trenutku, zašto je bio tako dobar osećaj? I zaključila sam samo ovo- zato što sam ja to uradila. Zato što sam hrabro prihvatila sve što nosi taj trenutak i zato što se niko spolja nije mešao. Zato što sam proživela porođaj u potpunosti (izvinjavam se mamama koje su se porodile bez asistencije), zato što nisam samo bila posmatrač verovatno najvažnijeg trenutka u svom životu, gde sve odluke i sve intervencije izvodi neko drugi, nego smo bile samo ja i beba, na premudroj avanturi radjanja. I babica da nas podrži. Jako svesna svakog trenutka, toliko neobičnog i neuporedivog i veličanstvenog. To je tako moćno. To daje takvu snagu i takvu veru u sebe. To preporadja u širokim razmerama. Ja i dalje imam neki čudan osecaj kad razmišljam o tom vremenu, kao da sam prisustvovala nečem krajnje magičnom.

Sada znate zašto sam tako frenetično gurala dalje i mantrala- samo da dodjem do porodjaja, samo da zagrlim bebu i da prebrojim tri glavice i sve će biti uredu. Nadala sam se da ću izgurati to sve, odahnuti i osećati se kao osvajač opet. Ali nije bilo baš tako.

Porodjaj jeste bio krajnje čudesan. Prvo mi je pukao vodenjak i polako curkao, a ja sam bila sama u stanu. Babica mi nije potvrdio da će doći i izgledalo je da je odustao, fotograf je morala hitno da se seli a drugoj drugarici je baš taj dan bio rodjendan. Samo je moja predivna i predraga Ivana, tada dula a danas babica, htela i mogla da dodje ali iz drugog grada u kome je morala da ostavi svoje dvoje dece, na kratko. Vodenjak je curkao a kontrakcije nisu počinjale. Išle smo u šetnju, guglale i radile vežbe, ne bili nešto pokrenule, jedan dan, jedna noć- ništa. Drugi dan smo probale homeopatiju, jurile lekove po gradu, ništa, pa smo sele i pričale dok se petlovi nisu oglasili da otvorimo sva vrata koja bi mogla da zadržavaju porodjaj. Drugi dan, druga noć- ništa. Počeo je treći dan i to je bio zadnji dan koji sam bila spremna da čekam (bebu sam osećala ali manje jer nije imala vode da se mrda), spremila sam se za bolnicu i – počele su kontrakcije! Onda kreće ovako, fotograf može da dodje završila je, drugarica-podrška može da dodje, a i babica je čuo da se poradjam i sam se javio da dolazi! To me je učinilo toliko srećnom u trenutku kada sam već pomislila da je sve otišlo bestraga, i da ću se poradjati skoro sama ili da ću na kraju morati u bolnicu gde bi mi postavljali gomilu napornih i bezobraznih pitanja, sakrivenih pod maskom protokola.

Bili su tako divna podrška i bili smo po malo šašava ekipa jer je njih troje prvi put bilo na kućnom porodjaju, i uglavnom se nisu medjusobno poznavali. Al se sve tako lepo uklopilo, iz moje perspektive svako je imao svoje mesto, i rodio se R, u kadi, u vodi, rodio se baš u trenutku kad mi je kada postala previše tesna i kad sam želela da izadjem.

Bio je to zaista lep porodjaj, naporan ali lep.

Pa šta onda nije bilo kako treba?

Pa nažalost to je sve bilo ipak previše za mene. Previše nespavanja, previše bolova, problemi sa dojenjem (ovaj put mnogo kraći nego prethodnih, al ipak..). Redovni problemi mama s više dece, nužnost brige o finansijama, a i vanredni problemi me nisu zaobišli. Naprimer, odmah sutradan nakon porođaja odvela sam sina na pregled i po papire u bolnicu (znam luda sam), tamo su me zadržali u čekaonici na klupi 3 sata, pozvali policiju i socijalnog radnika i rekli obezbedjenju da me zaključa u sobu, jer sam zahtevala da mi daju napismeno da neće da me prime i pozvala ih na odgovornost pred sudom. Nisu nas pregledali, otišla sam jer je vrag odneo šalu, sutradan smo prošli kroz još jedan takav “protokol” i na kraju prijavili dete, dobili papire i sve je bilo uredu.

Koji dan nakon toga, umorna i istanjenih živaca, dobila sam poziv sa televizije da snime reportažu o tom dešavanju u porodilištu, slatko sam se nasmejala, i bili smo u dnevniku.

Mozda će se neko od vas zgroziti ovim, ja verovatno bih, al ja to smatram uobičajenom stvari koja je prosto tada bila previše za mene da se s njom izborim i da je podnesem.

E sad, nisam vam ovo napisala samo da vam se jadam, dobro nisam SAMO da vam se jadam, htela sam i da vas podsetim na sve one mame, posebno one buduće i mlade mame kojima je sve to što im se dešava previše, koje se ne osećaju ponosno ni zadovoljno ni srećno, nego uplašeno, i usamljeno i očajno, jer život nekad može biti preveliki izazov, a trudnice i dojilje već imaju puno toga da nose. Možda se vama nisu dogodile ovakve stvari u trudnoći/porodjaju, ili vam se dogodilo nešto još gore, u svakom slučaju je to verovatno pomerilo granice vašeg bića.

Prenatalna i postnatalna depresija su veoma česte, i mogu jako naštetiti i mami i bebi a posebno njihovom odnosu. Želim da u mojoj priči nadjete neku utehu, želim da je pročitate i kažete- ju strašno! Fala Bogu da ja nisam takva! Želim i da iz moje priče izvučete ono što je mene održalo celim putem- a to je da ste jake mnogo više nego što mislite, i da neumorno volite sebe i da pomažete sebi kol’ko možete, još malo… Želim i (hvala mati.rs što ne cenzuriše) da kažem svim mamama da u zapadnim zemljama i trudnice i dojilje mogu da koriste lekove protiv depresije, iako vam to ovde doktori neće reći. Želim i da vam kažem da postoje grupe napr. na fejsbuku gde možete reći kako se osećate, i gde je uredu da kažete da ne želite više da budete mama, i gde će vas razumeti i pružiti vam podršku. Tako se sada osećate i to osećanje je stvarno.

I još ću vam za kraj samo podeliti ovu sliku, nas dvoje, par meseci kasnije, kada je sve već ponovo krenulo da ide svojim tokom.

slika sa bebom

One Comment:

  1. hvala vam na ovom tekstu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *