Porođaj u Pančevačkoj bolnici

Jedno od najjačih i najdivnijih iskustava  u mom životu bilo je rađanje našeg  malog anđela. U istom momentu doživela sam udare najjačeg adrenalina, pala sam u najdublji trans, obuzele su me neverovatne emocije koje su doprle do najmanjeg molekula moga  tela. Osetila sam neverovatnu količinu ljubavi,  snage i moći kao nikada do tad!

Mislim da svaka žena u sebi ima tu snagu i moć da kontroliše svoje telo i um, samo što je kod nas i u današnje vreme sve to krenulo neki drugim tokom. Uglavnom se govori o neizdrživom bolu, korišćenju epidurala i što je najgore, žene traže da im se radi carski rez od straha i bez potrebe. Skoro niko ne govori o jakim emocijama koje žena doživljava tokom porođaja.

Pri  samom  činu izlaska bebe  meni se pred očima pojavila slika scene sa takmičenja u raftingu, sa jedne veoma snažne, brze reke sa ogromnim talasima i jakim bukovima. Da bi se izborila sa rekom, a pri tom došla što pre do cilja, morala sam jako da zabodem veslo i svakim delićem svoga tela da dam sve od sebe, iskoristim svu svoju snagu i koncentraciju usresredim na cilj. Pritom sam znala da čamac može da se prevrne, da može da dođe do jako teških posledica, ali u tom momentu nemaš vremena da misliš ni o čemu osim  da radiš po pravilima. Kada sam “povukla”, stisnula iz  sve snage, na pravi način, onako kako su me učili, bebac je izašao! Prvo što sam rekla suprugu i pre nego što sam zagrlila bebu, bilo je da ću mu  roditi petoro dece!  Taj osećaj izlaska bebe iz mene je toliko bio jak i neopisiv , da ga stvarno   želim doživeti više puta u životu!

U toku trudnoće nam se mota po glavi gomila pitanja na koje treba  naći adekvatne odgovore. Svaka žena je različita, različitih shvatanja, različitih interesovanja, ali skoro svaka žena želi da joj porođaj prođe što bezbolnije. Žene se verovatno pogrešno informišu i tu se javlja taj strah koji poremeti sve.

Strah se javlja usled različitih  informacija koliko treba platiti lekara i babicu, ali ga stvaraju i priče žena o različitim lošim iskustvima pri porođaju. Zato  nisam čitala raznorazne forume i primala savete od raznih baba, nego sam išla na jogu, hranila se zdravo i konsultovala se sa ženama koje razmišljaju kao  ja.

Vežbe joge su mi veoma pomogle u toku trudnoće, a i pri samom porođaju.  Nekoliko puta sam išla na časove joge, a zatim sam sama kući vežbala kad god mi se ukazala prilika. Dosta vremena sam posvetila informisanju o štetnosti vakcina. Mislim da je i kod nas  ova tema postala sve aktuelnija. Istraživala  sam dosta o značaju pupčane vrpce, što me je isto takođe  interesovalo. Čitala sam da beba dobije 30%  više krvi iz posteljice ako se ne seče pupčanik odmah  po izlasku bebe. Tako im je obezbeđena količina gvozđa za prvih  6 meseci i imaju jači imunitet.

Mi smo se odlucili za Pančevačku bolnicu jer su tamo pružali mogućnost za prirodan porođaj baš onako kako  sam ga ja zamišljala. Želeli smo  da beba bude non stop sa mnom, nismo hteli da je vakcinišu, hteli smo da se ne seče pupčana vrpca sve dok ne prestane da pulsira, nisam htela da mi rade epiziotomiju i želeli smo da suprug  prisustvuje porođaju. Svi ovi zahtevi podrazumevali su prirodan porođaj.
Mi smo mnogo razmisljali i o porođaju kod kuce, ali me je cifra koju traže  babice veoma iznenadila i stvorila odbojnost. Razumem da svako treba da zaradi na svoj način, i da snosi veliku odgovornost , ali mi jednostavno gledamo iz neke druge perspektive .

Pošto nisam imala nikakav kontak u porodilištu, našla sam tekst na internetu od Nataše (koja je i ovde napisala svoje iskustvo) porođaj u Pančevačkoj bolnici. Ona mi je veoma rado pomogla i dala telefon glavne babice,  koju  sam kontaktirala i dogovorila se da dođemo u obilazak bolnice.

Kada smo došli , glavna sestra mi je dala odgovor na svako moje pitanje. Ohrabrila me je u vezi sa mnogim stvarima, uputila me je i  dala mnogo bitne savete:  da svaka žena ima pravo da zahteva porođaj kakav ona želi, da bira pozu koja joj odgovara, da slobodno kaže ako joj nešto smeta ili ne prija, da ne treba da se plaši ni jednog lekara,  a ni babice, da je njihov posao da nas porađaju a ne da viču na nas i omalovažavaju  nas. Ja sam napravila  listu želja koje su mi bile bitne u vezi sa porođajem i ponela sam je sa sobom  na porođaj. Isto sam i napisala tekst o štetnosti vakcina, sve to lepo upakovala, spremila da dam lekaru kad me bude primao na porođaj. Na kraju taj spisak nisam ni dala pošto je to sve  spadalo u taj njihov princip prirodnog porođaja.

Meni je pukao vodenjak rano ujutro. Nisam bila potpuno sigurna da je reč o vodenjaku,  ali pošto nisam imala nikakve bolove nastavila sam ležati  do 10-11h. Posto smo bili kod kumova u Beogradu kako je bilo isplanirano, odlučili smo otići na ginekološki pregled u Dom zdravlja Mirijevo. Tamo je doktorica potvrdila da je pukao vodenjak i da moram u porordilište.Ona mi je napisala uput za Pančevo.

Kada smo stigli u Pančevo oko 15h, doktor me je pregledao i postavio pitanje kako sam  ja iz Apatina, sa uputom iz Beograda dospela u Pančevo da se porodim. Prvo nisam znala šta da mu kažem , ali mi je on rekao da slobodno kažem, te sam mu objasnila da sam čula za prirodan porođaj  i da sam sa namerom došla tu kod njih. On se nasmešio i rekao da nema nikakvih problema  i da će mi on napisati uput.

Blage kontrakcije su počele tek oko 12h uveče, mada ja nisam bila ni sigurna da su to kontrakcije. Dok su svi spavali, šetala sam po hodnicima, tuširala se. Oko 5h ujutru kada su lekari došli u vizitu, rekla sam da osećam neke bolove ali ne znam da li su to kontrakcije. Zatim me je doktor pregledao i rekao da pređem u porođajnu salu. Odmah sam pozvala Sašu(muža) da dođe jer je porođaj počeo! Mislim da sam bila otvorena 5cm. Prešla sam polako u porođajnu salu i tada je Saša stigao.

Bili smo sami skoro sve vreme, babica je dolazila povremeno samo da proveri otkucaje srca bebe, čak nas nisu ništa ni zapitkivali, verovatno su videli da nam ne treba niko I da smo dovoljni jedno drugom. Pustili smo  muziku na nekom starom radiju, čisto zbog bolje atmosfere.

Kada su kontrakcije počele sve češće i jače da me obuzimaju radila sam vežbe, mešanje kukovima mi je dosta prijalo, doneli su mi i pilates loptu, ali mi nije odgovaralo da sedim na njoj, a poza četvoronoške mi je najviše prijala.

Najveću ulogu je odigrao moj Saša! Masirao me je kad god bi mi naišla kontrakcija i sigurno mi je 30 posto olakšao bol. Bio je tu da podeli sa mnom svaki momenat, svaki nalet emocija, bola, sreće, da me nasmeje,mazi i ljubi, neverovatno koliko mi je bilo potrebno ljubljenje između kontrakcija (posle smo se tome slatko smejali), bodrio me je i govorio da sam jaka i da za mene to nije ništa… I stvarno je tako i bilo. Sve vreme sam mu govorila da treba sigurno da me boli jače i da još to nije to, ali odjednom je povikao da vidi glavu. I dok je babica stigla, beba je već krenula napolje. Babica me je pitala u kojoj pozi bih  želela da se porodim, tj. koja mi je najzgodnija , prvo sam mislila četvoronoške na kolenima i rukama, (ta poza mi je najviše odgovarala u toku kontrakcija), ali kad sam se popela na sto valjda nisam mogla dovoljno da guram u toj pozi , pa sam se prebacila u sedeću pozu,  tada sam se osetila kao da sam u raft čamcu i dobila sam neverovatnu snagu da “kidam” i dam sve od sebe.

Par pravih napona i bebac je bio napolju, to je bilo u 9 I 45h,odmah su ga stavili na mene, dok sam  bila u šoku od čitave situacije , naliva emocija i adrenalina nisam  ni zagrlila našeg malog anđela. Ne znam da li je do mene, da li i druge žene osete isto ali osećaj koji sam doživela stvarno je bio intenzivan! Mesec dana posle porođaja svako veče pre nego što zaspim ja sam samo  mislila o tome šta mi se desilo na porođaju i duboko uzdisala sa osmehom na licu.

Kada sam se osvestila  i zagrlila našu bebu, on je prestao da plače. Tada su krenule suze radosnice, ljublenje , zagrljaji, slikanje…  Zatim su presekli pupčanu vrpcu i odneli  ga na merenje , prebrisali ga  i vratili ga na podoj i od tada se više nismo razdvajali.

Mogu da kazem da mi je najbolniji  deo čitavog porođaja bio ušivanje. Pošto sam se porađala na suvo, plodova voda mi je odavno iscurila i ispucala sam. Dugo posle sam ležala na stolu, dok su presekli pupčanu vrpcu, pa dok su ga odneli da ga prebrišu, pa dok se bebac nasikio, rana se već bila ohladila i bilo je veoma bolno šivenje. Ali, pošto je to već bio kraj i sve je bilo u redu, nije mi bio problem da izdržim.

Mi smo prvo planirali da uzmemo  apartman da bi bili sve vreme zajedno, ali  na kraju je ispalo da nema slobodnog, a i sestra nam je rekla da nema potrebe da su i druge sobe fine. Bila sam u sobi sa još jednom ženom i bilo mi je ok. Luni, naš bebac, bio je sa mnom od prvog momenta do poslednjeg dok nismo izašli iz bolnice, ni jednom ga nisu odveli. Sestre su mi pokazale kako treba da ga dojim, one su ga presvlačile i kupale preda mnom. Tata je dolazio svaki dan u obilazak i tri dana je proletelo veoma brzo.

Mogu  da pohvalim ceo tim koji je bio na smeni kad sam se porađala, pogotovo babicu koja me je porađala,  toliko je bila fina, pažljiva, osećajna žena. Mnogo mi je bilo bitno što su svi bili fini, korektni i pažljivi, mislim svako je radio svoj posao, ali sa zadovoljstvom i to se osetilo.

Savetujem svim budućim majkama da veruju u sebe, da slušaju svoju  intuiciju i da znaju sta žele. Sve je lakše kada sami sebi zadamo cilj i idemo ka njemu bez obzira na sve. Tada nas niko ne može odgovoriti, niti nam se suprotstaviti, kada vide da stvarno znamo šta pričamo i šta želimo. Mislim da je veoma teško i nepravedno u našim porodilištima kako se osoblje ponaša prema porodiljama, ali samo mi žene mozemo da pokrenemo nešto u vezi sa tim. Ako ćutimo i trpimo ništa se neće samo promeniti.

Za Mati je tekst napisala: Ljiljana– Lunijeva mati