Produženo dojenje iliti “Evo hoklice, daj mi siku”

Sigurno ste barem jednom od nekog čuli priču kako su njegov deda, ujna ili stric dolazili kod svoje mame s hoklicom u ruci, potom bi se popeli na tu hoklicu i sisali. Nekima bi to bilo smešno, neki bi se, pak, čudili, ali svakako se o tome priča kao o nekim davnim vremenima, koja su iza nas i koja nismo sigurni da bismo želeli da nam se vrate.

Obično se danas dojenje povezuje sa bebama. Kada zamislimo da mama doji, najčešće joj je u rukama mala, slatka beba od nekoliko kila i meseci, a ne trogodišnjak čija su usta puna zuba a ruke pune kockica koje slaže dok se sladi majčinim mlekom.

No, to ne znači da je mama koja doji trogodišnjaka ili četvorogodišnjaka neka hipi keva koja krši pravila koja joj je društvo nametnulo i doji, tako, jer nema pametnija posla, ili što ne zna kako da mu kaže ne, već je to jedna vrlo dobro informisana mama koja nije dozvolila da je okolina nedovoljno potkovana znanjem o dojenju ubedi da mleko posle izvesnog vremena (šest meseci ili devet, godinu dana, kako je ko već od medicinskih radnika ocenio) preko noći poprima osobine vode i zamislite – ništa više ne valja. Ili u najmanju ruku, nema za time potrebe.

Kad smo već kod potreba, hajde da navedemo samo nekoliko činjenica koje govore o tome koliko mleko nutritivno zadovoljava potrebe bebe u drugoj godini:

– 29 odsto dnevnih potreba za energijom

– 43 odsto dnevnih potreba za proteinima

– 36 odsto dnevnih potreba za kalcijumom

– 75 odsto dnevnih potreba za vitaminom A

– 76 odsto dnevnih potreba za folnom kiselinom

– 94 odsto dnevnih potreba za vitaminom B12

– 60 odsto dnevnih potreba za vitaminom C.

Brojke koje sam ovde navela često zaboravljam i onda ih i ne pominjem kada govorim o prednostima produženog dojenja. Samo kažem da, što se tiče nutritivnih vrednosti mleka, dete i dalje dobija mnogo vitamina, minerala, proteina… Obično, kada me pitaju kada mislim da odbijem svoju dvoipogodišnjakinju od sise (odmah pomislim na one jadne prasiće koje odbijaju od krmačine sise posle šest nedelja i setim se kako skiče… a onda se setim da i naša deca vrište kada im tako bez nekog razloga uzmemo dojku jer smo odlučili da su sad suviše veliki da bi sikili), kažem da je neću odbijati nikad i da će sisati dokle god bude htela, a ako slučajno ja poželim pre nje da prekinemo, pa onda ćemo se lepo dogovoriti (kao što sam se i sa njenom starijom sestrom onomad lepo dogovorila). A onda me pitaju: a što joj još daješ, velika je? A ja jedva dočekala. Ne znam odakle da počnem. S prvim detetom nisam imala toliko argumenata za produženo dojenje, pa sam onako bojažljivo samo govorila: pa voli, žao mi da joj ne dam. A sad, kao zapeta puška:produženo dojenje 1

  • zato što joj smanjujem rizik da jednog dana dobije rak materice i jajnika
  • zato što joj smanjujem rizik od pojave dijabetesa i gojaznosti
  • zato što joj smanjujem rizik od pojave alergije
  • zato što joj smanjujem rizik od kardiovaskularnih oboljenja
  • zato što joj smanjujem rizik da dobije upalu uha, bronhitis i astmu…

Tu već vidim da sam dosta kazala i da je poprilično jasno svima zašto i dalje dojim, no, za slučaj da im i dalje nije dovoljno razloga, onda lepo krenem po mom zdravlju: kako sebi smanjujem šansu da dobijem dijabetes, rak dojki, jajnika, materice, smanjujem šansu da obolim od kardiovaskularnih bolesti, osteoporoze… kako ne dobijam kilograme viška, iako jedem kad hoću i koliko hoću, kako instant smirujem dete kada se udari ili povredi (stavljanje na grudi smiruje dete za nekoliko sekundi), kako ne lupam glavu što neće ništa da jede kada dobije stomačni virus, ili kad plače kad joj izlaze zubi i ništa ne može da je uteši

Da ne nabrajam više, jer mislim da je već i onima koji su najveći skeptici jasno da postoje vrlo valjani razlozi zašto žene doje nekoliko godina, i da to nisam izmislila ja ili neka žena koju je mrzelo da priča bajke pred spavanje pa joj je utrapila sisu da brže zaspi (o da, čak i starija deca najlepše utonu u san s dojkom u ustima), već su to jasno potvrdile vodeće svetske zdravstvene ustanove: Svetska zdravstvena organizacija tako čitko na svakoj ambalaži svake hrane za bebe preporučuje da se savetuje dojenje do kraja druge detetove godine i duže; Američka akademija pedijatara preporučuje dojenje barem godinu dana, a i više dok mama i beba ne oduče da prestanu, UNICEF savetuje dojenje barem dve godine, La Leće Liga preporučuje dojenje koliko god žele mame i bebe…  Ne postoji gornja granica za prestanak dojenja. Stručnjaci za dojenje smatraju da deca najčešće između druge i pete godine samostalno prestaju da sisaju. (Ako pak vaš jednogodišnjak želi da prestane da sisa, reč je o štrajku dojenja, o kojem možete više da pročitate ovde).

Uh, zamalo da zaboravim jednu od važnijih stvari – detetove emotivne potrebe. Za maženjem, utehom, bliskošću. Koje dete od dve godine tako lepo dobija sisanjem. Da, reći ćete kako se dete sasvim adekvatno može maziti i na druge načine (neki će čak navoditi i kako je sisanje vrlo neprimereno u tom uzrastu, pogotovu kada je u pitanju sin). Ali to uživanje koje dete oseća prilikom sisanja je posebno. Što bi moj muž rekao: vidi kako merači. Potpuni zen.produženo dojenje 2

I onda se dogodi da se na konkurs za najlepšu fotografiju dojenja prijavi mama koja doji svog četvorogodišnjaka, koji se tako slatko sramežljivo smejulji dok siki, i sve savetnice za dojenje u Udruženju se oduševe (jer, je l’ te, znaju da je to nešto sjajno – koliko puta više da kažem?). Elem, I onda su se sve fotografije koje su pristigle na konkurs okačile na internet. I sve fotografije beba dobijale su samo lajkove (s ponekim komentarom da je slika lepa) a slika četvorogodišnjaka kako sisa prokomentarisana je kao odvratna, neke su mislile da je previše, neke mame koje su baš dugo dojile (dve godine) podržavaju dojenje, ali što je mnogo – mnogo je… E sad, pitanje je šta je tu odvratno (osim komentara, kao što je lepo jedna od mama odgovorila ovoj na komentar). Pošto smo apsolvirali već da postoje samo dobre strane produženog dojenja, šta može da u nama stvori osećanje odbojnosti prema slici starijeg deteta kako sisa? Pa reći ću vam, bez mnogo razmišljanja: to što nisu navikle da viđaju stariju decu koja sisaju. Normalno je da dete od četiri godine pije gazirani sok ili da pije kravlje mleko, ali nikako nije normalno da sisa mamino mleko. Jer nas malo ima koje o tome znamo. I malo se o tom značaju govori. 

A što se tiče samostalnosti… Toliko nam savetuju da što pre decu stavimo da sama spavaju, i to ne samo sama u sobi, već i da se samostalno, bez ljuljuškanja i pričica, uspavaju, da sama sa četiri godine idu na sedmodnevne ekskurzije…  Tako isto pomislite da dete koje sisa ne želi da se makne bez vas. A onda to isto dete naprasno poželi da ostane kod babe i dede u selu bez mame nekoliko dana. I vi se iznenadite (iako vam je isto to uradila i ćerka od godinu i po, dok je sisala). I pustite je, ponosni što je samostalna. A kako i ne bi bila kad ste uvek bili tu za nju. I onda zovete mamu da pitate je l’ traži mamu, je l’ pita, a ona vam onako kaže usput: ma kakvi. I vi ne znate da li da plačete od tuge ili sreće. I posle tri noći i četiri duga dana,  idete ka njoj ne znajući hoće li i dalje želeti da sisa. Ona vas vidi, ozari se i vikne: mama, oću cijaju (tako tepa svojoj siki) a vama lakne što znate da još nije došao taj dan.

Ovaj tekst je podelila i sa nama nasa koleginica Bojana vršnjačka savetnica za dojenje – Galina i Martina mati

Tekst je u celosti sa slikama preuzete sa sajta ispod

http://dojenje.roditelj.org/2015/09/01/dojenje-velike-bebe-produzeno-dojenje/

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *