Rađanje porodice

1

Početak porođaja sam dočekala sa neizmernom radošću, nestrpljenjem i znatiželjom. Znala sam da je pitanje sata kada će se to malo magično biće, koje je raslo u meni i sa mnom, naći u mom naručju, prigrljeno na dojci. 
Straha nije bilo. Ni tog dana, kao ni bilo kod drugog tokom trudnoće. Kroz maglu se sećam neke početne  strepnje kada sam pomišljala na kućni porodjaj ali sam učenjem, čitanjem knjiga i  mnogobrojnih iskustava, gledanjem dokumentarnih filmova i predavanja na temu porođaja, uvidela da je nesigurnost, kao što to obično biva, zapravo bila neinformisanost i da je više nema. Radom na sebi, osluškivanjem sebe i svoje bebe, jačanjem intuicije i majčinske energije, praćenjem toka trudnoće, odlaskom na obuku za dule, vodjenjem računa o ishrani i redovnim aktivnostima bila sam sve sigurnija u svoju želju i odluku da naše dete dočekamo kod kuće.

Isprva, suprug me nije podržao. Tada me je to silno povredilo ali ubrzo sam shvatila da on ne poseduje nikakvo znanje već samo predrasude o porodjaju, pa sam mu dala “domaći zadatak” – da pročita sve ključne knjige i tekstove, da se informiše. Veoma brzo  sam primetila promene u njegovom poimanju porođaja, koji se iz “rizičnog procesa” po  majku i dete transformisao u predivan, prirodan i povezujući čin za celu porodicu. Što je najbitnije- njegovog protivljenja više nije bilo. Samo radost i zajedničko planiranje.

4

Želela sam da porođaju prisustvuju i moja mama i sestra. Mama- jer je mene rodila carskim rezom, nesvesna i uspavana, pa sam želela da će nam moj porođaj, na nekom duhovnom nivou, nadoknadi to iskustvo rađanja od pre 30 godina. Sestra- jer mi je neprekidna i brižna podrška celog života. Prisutna je bila i Tamara, koja je fotodokumentovala atmosferu od početka porođaja pa sve do početka života naše porodice. I za kraj, žena bez koje verovatno ne bi ni bilo početka mog porođaja kod kuće- babica Divna, stručna i nežna, prisutna a nenametljiva, ona koja uliva poverenje.

Bilo je oko pola 4 te noći kada su me blaga zatezanja u stomaku i neki poseban osećaj, koji prožima celo telo, trgli iz sna. Mnoge žene kažu da kada porođaj počne, tu nema zabune. Jednostavno znaš: to je to. Nedeljama ranije, pitala sam se hoću li i ja imati tako snažno izdefinisan osećaj, bez dvoumljenja? Nisam se nikad do sad porađala pa neću moći da uporedim ili prepoznam.

Noćima koje su prethodile, otprilike u te iste sitne sate oko 3 ili 4, imala sam kontrakcije koje bi me takodje budile. Merila sam im dužinu, rastojanje, analizirala im jačinu ali u suštini, da budem iskrena, znala sam da su samo „pripremne“. Uvek je to bio samo usamljeni osećaj u stomaku, a posle izvesnog vremena bih opet polako, da to ni ne primetim, utonula u san. Ali tog jutra, 17.07. nastavak spavanja mi nije bio ni na kraj pameti. Snažne emocije su mi strujale celim telom. Bilo je sve nekako drugačije. To je bilo to, baš kao što pričaju.

7

Bila sam sasvim sigurna: danas ću se poroditi! Danas ću u svom zagrljaju imati bebu! Dečaka ili devojčicu? Iznenađenje! Ležim u krevetu i ne mogu da skinem osmeh sa lica. Štopericom na telefonu merim razmak medju “talasima”. 16minuta.  Vrpoljim se u krevetu, okrećem. Keruša Nuška spava. Suprug Ivan spava. Ne želim da ga probudim ali potajno se nadam da će osetiti moje ushićenje i spontano otvoriti oči. To se naravno ne događa. Njegov san je jači od svega pa i od moje goleme radosti. Gledam u telefon. Brojke se smenjuju. Ponekad poražavajuće sporo. Čekam da istekne tih 16-ak minuta, da počne naredna kontrakcija, da potvrdim sebi da je počelo. Naglo ustajem i napuštam krevet. Suviše sam ustreptala da bih mirovala. Prošetem krug po stanu. Iz spavaće sobe u hodnik, pa u biblioteku, dnevni boravak. Izađem na terasu, dišem duboko. Obraćam pažnju na sve. Pokušavam da primetim neki detalj, neki znak od spolja koji će mi ostati u sećanju a detetu ću, jednog dana, moći da kažem nešto poetično tipa:“Baš te noći, nebom je protrčala zvezda padalica“ ili „U daljini se čula nežna muzika“. Ali jok! Noć je bila kao i svaka druga. Miriše na leto, čuju se zvrčci, saobraćajni huk i železnički most u daljini. Proleti po koji slepi miš. Mačke se snebivaju u dvorištu zgrade, mjauču i cunjaju. Neki gilipteri se čuju na dečijem igralištu nadomak zgrade. Smeju se i psuju. Nebo je vedro, zvezde su na svom mestu. Brojim prozore sa upaljenim svetlima u okolnim zgradama. Pitam se da li je iko od stanara naše zgrade budan ili svi sanjaju, ni ne sluteći da će se tog dana u stanu broj dva, na prvom spratu, broj ukućana povećati za jedan. Uzbuđenje iznova buja, ne da mi mira.

5

Sa terase nastavljam ka kuhinji, preko trpezarije. Palim svetlo. Pijem vodu. Gasim svetlo. Otvaram frižider. Zatvaram frižider. Opet sam u biblioteci. Bacam pogled na spavaću sobu. Ivan se nije ni maknuo a Nuška mljacka u snu. “Koliko ih samo volim!”, osmehujem se i ležem kraj njih da dočekam dolazeće talasanje. Telefon će uskoro odbrojati 16. minutu. Osećam promene, počinju kao blago zatezanje i grčenje u donjem stomaku, koje se širi i penje. Ležim na levoj strani, leđima oslonjena o Ivana. Zatvaram oči, dišem duboko i sporo. Kontrakcija se brzo završava. “Pa ovo nije uopšte strašno”, opušteno pomišljam u sebi! Sleduje mi novih 16-ak minuta koje treba ispuniti. Odlučujem ostati u krevetu. Žmurim, skoncentrisana na svoje telo, na bebu i sve što mi se događa. Razmišljam šta je bio okidač da porođaj krene. “Već” je tri dana proteklo od predviđenog termina, a Ivan i ja smo odlučili da pokušamo neke prirodne podsticaje. Cilj: povećati oksitocin tzv. “hormon ljubavi”? Nije problem- vodićemo ljubav, razmenjivati nežnost. Akupresura? Izučili smo koje tačke na mom telu valja masirati, na rukama, nogama, prstima. Aromaterapija? Par kapi ulja divlje žalfije kraj jastuka dok spavam. Duge šetnje sa Nuškom, penjanje stepenicama, joga vežbe, homeopatija, meditacija i mnogo, mnogo obraćanja i priča usmerenih ka bebi. Sa ove distance, iskreno mislim da su sve to bili samo načini da se izborim sa svojim pojačanim nestpljenjem i željom da “ne prenesem” trudnoću mnogo i ne budem izložena pritisku da odem u porodilište. No, to se srećom nije dogodilo jer je beba naprosto osetila da je spremna da se rodi. Moje telo je takođe bilo spremno da joj pomogne na tom putu, moj um da sve to isprati i da se prepusti, moje ruke spremne da je prihvate u zagrljaj, a usne da poljube to maleno biće.

3

I dalje je misterija koja to sila ili energija odredi kada će otpočeti prirodan proces rođenja. Postoji mišljenje da je za to odgovoran bebin mozak. Da on otpusti supstancu koja je katalizator aktivnosti materice. A možda je u pitanju ista ona sila koja navodi na oplodnju, deobu ćelija i rast bebe… proces toliko magičan, nama i dalje nedokučiv. Po ko zna koji put razmišljam o inteligenciji koje telo žene ima i ponosno milujem stomak. Beba miruje, spava. Akumulira energiju koja će joj biti potrebna za predstojeći dan, jer podjednako učestvujemo.

Majka rađa, beba se rađa. Prolaze kontrakcija za kontrakcijom. Razmak među njima se ne menja bitno, varira između 14 i 17 minuta. Neke provodim u krevetu, neke presedim na pilates lopti dok na “Wikipediji” gledam koje su znamenite ličnosti rođene na taj dan. Niko previše interesantan. Dva igrača kriketa i dva člana kraljevske porodice. Princ Aleksandar II Karađorđevic i Kamila, druga žena princa Čarlsa. Čisto iz predostrožnosti, upisaću dete na časove kriketa. Dve kontrakcije dočekujem u kadi, ležećki dok mi tuš zapljuskuje stomak. Eterično ulje od lavande sam nakapala u kadu. Miris mi miluje nozdrve dok dišem polagano i svesno. Posle kupatila, sa čašom vode, odlazim na terasu i dočekujem jutro. Toplo je, stojim samo u potkošulji. Naš cherry paradajz cveta, zalivam cveće jer pretpostavljam da to niko neće uraditi večeras. Mislim na one koje mi nedostaju u tom trenu i na Gtalk-u javljam kumi u Bostonu da je beba krenula. Nju ne moram da budim da joj saopštila  vest, ali druge bogme moram i hoću! Vreme je, već je uveliko svanulo. Odlazim natrag u sobu, podvlačim se pod pokrivač. Grlim Ivana, koliko mi stomak dopušta, noge nam se dodiruju. Keruša negoduje, probudila sam je. “Ljubavi? Ljubavi? Beba je odlučila da se rodi”, govorim mu tiho. Okreće se, i dalje žmuri. Posle nekoliko trenutaka otvara oči i pita me na koliko su kontrakcije. Neko vreme provodimo u krevetu, u tišini, zagrljeni. Onda razmatramo šta nam je činiti.

Odlučujemo da izađemo u šetnju, usput odemo do obližnje pekare i naručimo ketering. Jutro je divno, osunčano. Oko 6 sati je a retki ljudi koje srećemo mahom odlaze na posao. Polako hodam i zastanem kada naiđe talas, oslonim se o Ivana, o zid crkve pored koje prolazimo ili o pult u pekari. Prodavačica me pita kada ću se poroditi i nemo me gleda kada joj uz osmeh odgovorim: ”Danas”. Isprva je zbunjena mojim opuštenim stavom a onda užurbano i u nekoj rastućoj panici zapisuje porudžbinu u želji da me što manje zadrži jer, “zna se”, trebam da hitam u Porodilište. Smeškam se njenoj brižnosti i blaženom neznanju. Nastavljamo drugim putem kući a usput prognoziramo kada će se beba roditi. Optimistični smo i pomišljamo da je podne optimalno. Koje smo naivčine – kažem sad, sa ove distance. Kad smo stigli natrag u stan, pauze su se skratile na 10-ak minuta. Dobro je, napredujemo! Zovem babicu Divnu, koja je već danima u pripravnosti. Probudila sam je. Vodimo kratak razgovor uz dogovor da će se polagano razbuditi, spremiti i da je blagovremeno obaveštavam o promenama. Šaljem poruku mami da je “počelo!” i da mi se javi. Namerno je ne zovem da bi izbegli objašnjavanja tati. On nema pojma da ću se poroditi kod kuće. Uvek je prepun briga i htela sam ga poštedeti celog dana neizvesnosti. Zato smo mu rekle da planiram što kasnije otići u porodilištei da će mama i sestra biti samnom svo vreme.

2

Najbliskijim prijateljima i onima od kojih sam bila sigurna da ću dobiti razumevanje, podršku i ljubav a ne sumnju, strahove i optužbe. Tati je rečeno da je plan da što duže ostanem kod kuće, uz Ivana, a da će mi dodatnu podršku pružati mama i sestra. Mama odlazi na posao da otvori godišnji, koji naredne dve nedelje mahom provodi u kuvanju i spremanju našeg stana. Sa koleginicom iz kancelarije ispija prvu jutarnju kaficu a na rastanku su se, kako mi je kasnije ispričala, zagrlile i od jačine emocija rasplakale – koleginica saoseća sa njom jer je nekoliko meseci unazad i ona postala baka. U međuvremenu, u našem stanu, već uveliko teku poslednje pripreme. Polu-naduvani dečiji bazen sada je u biblioteci. Ivan u njega već naliva hladnu vodu da bi, kad za to dođe vreme, dosipali samo vrelu. Paralelno sa njim, i ja sam vredna, tačnije, hiperaktivna. Raspremam posuđe iz sudomašine, briskam usput po stanu, čistim kadu. Iz zamrzivača sam izvadila ranije spremljene lazanje koje treba samo ispeći. Naravno, veganske su, sa tikvicama: slavimo rađanje i život, a ne smrt – pa ni životinja. Na radni sto, nadomak bazena, stavljam par svećica da upotpune atmosferu. Na žalost, nismo se setili da ih upalimo.

Proveravam baterije na aparatima, mazim Nušku koja ne kapira šta se događa. Kada osetim da talas nailazi, pozovem Ivana. Nagnem se unapred i oslonim na komodu, pilates loptu, radni deo u kuhinji, umivaonik ili nešto drugo u blizini, a on mi masira ili samo pritiska lumbalni deo leđa i kukove, dok se njišem levo-desno. Kad se senzacije stišaju, zagrlimo se, poljubimo i svako nastavi svojim “poslom”. Kontrakcije više ne merim – bitan mi je kontinuitet. Babici pišem poruku, odgovara mi da ona ne bi još kretela iz Beograda. Pišem i Tamari, i razmišljam da li će moći uskladiti dolazak jer je ona majka dva mala dečaka. Stiže moja mama. Ubrzo posle nje i sestra. Grle me odmah sa vrata, pitaju kako se osećam. Pomalo su zbunjene ali to prikrivaju. U razgovoru protiče vreme, bliži se podne a ja sam i dalje trudna. I tada, događa se nešto čega sam se pribojavala. Javlja se babica sa vešću da je još jednoj trudnici iz Beograda počeo porođaj i da je ide posetiti. Uznemirena sam. Razmišljam kako je babica “moja” jer sam je prva obavestila o početku. U stilu:“Ko prvi babici – njegova babica”. Grdim sebe da sam ovo sama “prizvala” jer sam nekoliko puta razmišljala i o ovoj opciji, da babica bude već rezervisana, na nečijem tuđem porođaju. Kroz glavu mi prolazi hiljadu mogućih scenarija a nijedan mi nije dovoljno dobar.

6

Primećujem da su odjednom kontrakcije slabije i ređe i to me nimalo ne čudi. U mnogim  tekstovima sam čitala da porođaj ume da stagnira ili  ne napreduje u situacijama kada porodilja oseti neku vrstu opasnosti, pretnje ili makar nelagodu. Odsustvo babice je nešto što definitivno nisam planirala. Usmeravam misli na svetlu stranu, prizivam babicu i ona se oglašava: ona druga porodilja ima probne kontrakcije, na putu je ka Novom Sadu, ka nama. Kakvo olakšanje! Osećam slobodu i spokoj jer ipak sve ide po planu. Talasi su opet česti i jaki. Nedugo zatim, stižu i babica Divna i Tamara. Svi su tu, sad samo još da se porodim. Razgovaramo, teme su razne, ja učestvujem, pričam, kad naiđe talas- ćutim. Ivan je kraj mene, grli me i pomaže da prebrodim talas pevajući sa mnom grleno “mmmMMMMmmm”.

U jednom trenutku osetim da je nešto unutar mene puklo, čak sam i čula taj zvuk, nekako iznutra. Amnionska tečnost, slila se niz butine i topla je. Rekla sam Divni da želim da me pregleda i ona se složila. 3cm dilatirala, bebini otkucaji savršeni. Porođaj ulazi u aktivnu fazu. Talasi su intenzivni. Bol postaje poprilično snažan. Povlačim se u spavaću sobu, ne prija mi razgovor, želim da se osamim sa Ivanom. On me miluje dok ja slušam vođeno “Hypnobirth” opuštanje i afirmacije “na repeat”. Žmurim, u mislima sam, usmeravam ih na bebu. Odlazim sa Ivanom pod tuš, voda mi prija. Provodimo tamo neko vreme pa se opet vraćamo u spavaću sobu. Kažem da sam raspoložna za bazen, da počnu sa punjenjem. Spretan tim pomagača i za tili čaš bazen je spreman. O, kakvo olakšanje! Stapam se sa vodom, lelujam i u talasima- talasam. Prija… opušta… umiruje. O Ivana se oslanjam dok me mazi i teši. Neprekidno žmurim. Ćutim. Ne ispuštam ni glasa. Dišem duboko i sporo jer mi tako prija, jer mi tako telo sugeriše. Ruke koje me masiraju se smenjuju, zapljuskuju me vodom. Mama mi miluje stomak, tepa mi:”Mikice moja…”. Dolivaju toplu vodu u bazen. Nude mi limunadu u čaši sa slamčicom. Čuje se škljocanje Tamarinog aparata.

8

Kontrakcije počinju da se mešaju sa prvim naponima, babica me pregleda i konstatuje da sam dilatirala do 7cm. Zadovoljna je, kaže da brzo napredujemo. To me ohrabruje. Vraćam se duboko u sebe, vizualiziram otvaranje materice poput cveta, laticu po laticu. Neprekidno menjam položaje i zahvalna sam što mi je to omogućeno. Legnem bočno, muž mi je jastuk, onda kleknem ili budem “na sve četiri”… a u tom istom trenutku, žene leže u porodilištima, prikovane na leđima, sa gajtanima i skalamerijama prikačenim za stomak, braunilama u venama, žedne, možda uplašene, jedna pored druge u nizu kreveta, a sve usamljene, u bolovima i bez utehe. Mene babica pita da li bi mi odgovaralo da me pregleda a u porodilištu se samo smenjuju, bez najave i majčinog odobrenja.

Ja dirigujem svojim porođajem. Nekad zamolim sve, osim Ivana i babice, da se udalje, da mi daju prostora da mogu da dišem. Nekad ih sve poželim odmah tu, blisko, da se osetim ušuškano. A one ćutke, mirno ispunjavaju moje želje. Ako se žena ne oseti kao kraljica tokom porođaja – neko je ne tretira dobro.

9

Prolazi sat, dva. Grlić je otvoren skroz, beba se spušta u porođajni kanal. Kontrakcije više nemam, samo naponi i to česti . Nisu bolni ali su iscrpljujući. Telo se napreže bez moje kontrole, čudno je, nisam tako zamišljala te senzacije. Trebam da ih predišem, još nije vreme da “guram”. Babica savetuje da na kratko izađem iz bazena jer mi se koža smežurala a i procenjuje da mi je potrebna promena. Odlazim u kupatilo, stojim, umivam se, pijem vode. Odraz u ogledalu mi mami osmeh: obrazi su mi rumeni, oči se cakle, kosa je raščupana. Kao da sam trčala maraton a nisam ni daleko od toga- moje telo radi naporno već 14 sati bez pauza. Babica mi tiho govori da sam odlična, hrabra, da mi super ide a ja joj se uz osmeh zahvaljujem. Kaže da može da opipa bebinu glavu i sugeriše da se vratim u bazen. Saopštava svima da beba “samo što se nije rodila” i procenjuje da će to biti u narednih pola sata. Kasnije saznajem da mamu preplavljuju emocije, da odlazi na terasu i plače. Ja sam već prilično umorna, nespavanje od prethodne noći me sustiže. Zašto baš sada, na samom finišu kada mi treba snage? Ali telo ima neverovatnu inteligenciju – uveravam se opet. Naponi se proređuju, prave se pauze među njima od po 15-20min i ja ih koristim za dremanje i akumuliranje energije. Par takvih pauza i bila sam vidno snažnija i spremnija da napon iskoristim za guranje. Divna pita da li želim da opipam bebinu glavicu. Naravno da želim! Glatka je, klizava i topla. Dodiruje je i Ivan. To je naš prvi fizički kontakt sa našim detetom. Neprocenjivo! Shvatam da se moram potruditi više, skoncentrisati. Još samo malo. Babica kaže da oslušnem svoje telo. Dižem se na noge i njišem kukovima. Pravim spirale. Čujem da komentarišu moj “porođajni ples” , smejem se u sebi. Kad osetim da naponi kreću, čučnem i guram. Koristim gravitaciju, sarađujem sa njom. Beba se spusti, pa se malo vrati. “Dva koraka napred, jedan korak nazad”- objašnjava Divna. Tako se postepeno i bez požurivanja širi moje tkivo. Zamišljam da je zdravo, rozo i elastično. Priprema se da kroz sebe isprati moju bebu.

10

I kad nisam ni pomislila da je taj tren “već” stigao – čula sam babicu kako me tiho usmerava da usporim sa “guranjem”, polako, polako. Bebina glava se vidi, viri. Osetim da se širim, užareni krug, disanje je stalo, sve se odigrava u sekundi – beba je izašla! Rodila se, u vodi je, gledam u nju i ne mogu da verujem da je tu, ispred mene. Svi su uzviknuli od radosti, kreću suze i smeh. Pogledam u babicu, ona mi klimne glavom i osmehne se. Uzimam bebu, stavljam je na svoje grudi. Uspele smo! Moja beba i ja! Gledam je, gleda me. Nestvarno je! Milujem je pa joj poljubim glavicu. Mirna je, spokojna, lepo diše, pomalo se oglasi da nas umiri, ali ne glasnim plačem.

11Nema prejakih bolničkih refletkora, svetlo je prigušeno, amtosfera je intimna. Niko nas ne razdvaja, ne odvode je na kupanje, na procene i merenje, na vakcinu. Tu je na meni, dodiruju nam se kože. Osetim je. Vreme kao da je stalo. Neko pita da li je dečak ili devojčica. Ej da, na to nisam još ni pomislila. I dalje, kao i tokom cele trudnoće, imam osećaj da je dečak… razgrćem pelenicu kojom smo je utoplili i u iznenađenju uzvikujem: “Devojčica! Ne mogu da verujem!”. Smejemo se, Ivan dira male smežurane nožice a ja gledam minijaturne šake i prstiće. Divimo joj se. Naša Iskra, prelepa je! Stavljam je blizu dojke, još uvek je ne hvata. Čekamo da pupčanik prestane da pulsira, da do bebe stigne sva krv i posle 10-ak minuta, možda i duže, Ivan ga preseca. U bazenu postaje hladno. Ivan preuzima Iskru da bih ja otišla da se istuširam. Poletna sam, imam snage kao da sam se malopre probudila i to posle cele noći kvalitetnog sna. Babica mi opipava stomak i kaže da se posteljica odvojila od materice. Sama lagano povlačim pupčanik i posteljica upada u činiju ispod mene. Crvena je i zdrava. Divim se tom čudesnom organu koji postoji samo u telu trudnice. Brzo se brišem i hitam u sobu jer mi beba već nedostaje. Divna obrađuje pupak, meri težinu i dužinu a potom je namešta na moju dojku. Odmah je hvata, siki, osećam se blaženo, topim se, zahvalna sam i radosna. Miriše slatkasto, koža je svilena i nežna. Same smo u sobi i upoznajemo se, dok ostali prazne bazen, raspremaju stan, čiste.

13Dolazi moj tata i ostaje bez reči kad me zatiče tu, u krevetu sa bebom. Smeje se i drago mu je. Ne zna šta da kaže. Oči su mu pune suza. Ja sam njegov “heroj”. Neočekivano dolazi i Ivanov tata. Takođe je iznenađen situacijom koju zatiče u stanu. Obojica Iskrinih deda su, baš kao i ona, rođeni kod kuće. Nazdravljamo, svi se smeju, telefoni zvone, pustili smo muziku. Svi se slikaju sa Iskrom, drže je dok ona mirno spava. Ja sedim na pilates lopti i jedem lazanje. Nema rane od pucanja ili epiziotomije, nema nikakvih bolova niti imam potrebu za odmorom.

Družimo se još koji sat, onda polagano svi odlaze. Opet je tiho, noć je. Miriše na leto, opet se čuju cvrčci i mačke, ali ova noć je bila drugačija od svih do sada jer- ja sam postala majka. Ponosno se smeškam, Iskra je pripijena uz mene, siki, tonemo u san, nas dve u simbiozi.

Autorka teksta: Danijela- Iskrina mati

Autorka fotografija i videa: Tamara Zidar

Tekst koji je o Iskrinom rođenju napisao njen tata Ivan, možete pročitati ovde.

13 Comments:

  1. Zahvaljujući ovom videu i priči ja sam zajedno sa suprugom donela odluku da se porodim kod kuće (a tada još nisam bila trudna).
    Početkom novembra bi trebalo da se i mi rodimo kod naše kuće. Hvala Iskri i njenim divnim roditeljima na ideji i inspiraciji :*

    • Draga Biljo 🙂
      Nema na čemu. To je i bila ideja vodilja našeg videa – da inspirišemo druge i pokažemo da može i drugačije.
      I presrećni smo što vas ima je sve više.
      Promene se dogadjaju 😉

      Želimo Vam divno iskustvo, povezujuće i nežno, i jedva čekamo da sa nama podelite Vašu priču 😉

      Veliki zagrljaj od Iskre sa mamom i tatom 😉

  2. Interesantno je da ja bash sad prvi put chitam tvoju prichu 🙂
    Prelepa je, kao i ti shto si prelepa, kao cela mila porodica Chkonjevic rodjena tog dana. Mnogo vas volim!

    • Draga, sve da si i htela – nisi je mogla ranije pročitati jer je nije bilo 😉
      E da.. i svaka čast na upornosti da je pročitaš do kraja. Eva mora da je baš duugo spavala tog dana! 😀

      Ljubim vas i volim i radujem se svemu što nam sledi zajedno :*

  3. Ja želim promenu.. 🙂 i ja ŽELIM porođaj kod kuće! Nadam se da ću uspeti to da ostvarim…svaka čast na “hrabrosti” 🙂

    • Želimo Vam predivnu bebi dobrodošlicu a takodje i nežno ali i moćno iskustvo rađanja.
      I naravno… očekujemo priču potom 😉

      Veliki pozdrav!

  4. Mirjana Curcic

    Prelepa prica, rasplakah se i ja. Svaka cast i srecan vam drugi rodjendan:)

  5. Poštovana Danijela,
    Divim se tvom putu do roditeljstva. Za sebe priželjkujem sličan scenarijo i bila bih ti zahvalana za poneki naslov, link, ključne reči za ključne tekstove o najuzvišenijem činu kog ne želim da otrgnem od prirode.
    Hvala unapred
    Dražena

    • Dražena draga, ne znam kako se to dogodilo, ali tek sam sad ugledala tvoj komentar. Zaista mi je krivo a istovremeno i čudno kako je do toga došlo. Ne znam da li su ti moje smernice i saveti i dalje potrebni ili si se već snašla a možda već i dočekala maleno čedo? Na raspolaganju sam ti i tu za bilo kakva pitanja i podršku. Veliki pozdrav!

  6. Predivno! Priča mi je ovlažila oči. Pročitala sam je ranije iz Tamarine perspektive, ali uvek je lepše kad mama piše.

    Do sad sam dvoje dece rodila kod kuće i ne mogu da zamislim kako bih drugačije. Baš mi je drago što ste svoju priču podelili sa svetom da više majki u buduće daju sebi šansu za miran i pozitivan porođaj. Sretan rođendan Iskri!

    Evo i moje priče sa prvog porođaja:
    https://pesakikockice.wordpress.com/2014/04/07/i-tako-se-rodio-koja/

  7. Predivna prica! Vec nekoliko dana prikupljamo sve informacije o porodjaju kod kuce i sledece nedelje idemo da se upoznamo sa Divnom, a krajem septembra nas ocekuje slicno iskustvno, nadam se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *