Sila koja leči

 

Ana bori

Više puta sam čula da porođaj može imati lekovito dejstvo, nisam baš razumela šta to konkretno znači sve dok mene nije pogodila ta lekovita sila.

Rođenje naše ćerke Manke veoma je pozitivno delovalo na mene. Prošlo je više od pola godine nakon što se javilo prvo loše osećanje. Nisam imala hrabrosti da odem kod ginekologa na pregled. I nakon godinu dana imala sam strah od pregleda. I znala sam da ako opet zatrudnim, drugačije želim da se porodim. Nisam želela, da me dežurne babice nasilno pregledaju, nisam želela da me iko požuruje, da mi prete infuzijama i rokovima, da mi diktiraju, kada i na koji način da na svet donesem svoju bebu.

Kada sam saznala da je na putu Mankina sestra, mada sam imala dobrog ginekologa, potražila sam lekara za kojeg sam čula da ima potpuno drugačiji pristup (toliko sam želela da rodim na jedan drugi način). Posetila sam ga lično. Bila sam zadovoljna. Podelila sam sa njim svoje strahove i on mi je preporučio da uspostavim kontakt sa jednom od nezavisnih babica, koje idu u tu bolnicu da prate porođaje. Tako sam mogla biti sigurna u to da me neće pregledati neko nepoznat, čak ni na prijemu.

To sam učinila i vredno sam odlazila na susrete sa babicom i na preglede kod izabranog lekara. Prolazilo je vreme. Negde u trećem periodu trudnoće sve sam više razmišljala o porođaju kod kuće. Pomalo se poljuljalo poverenje u odabranog lekara, a verovatno sam u dubini duše želela da se porodim kod kuće, samo nisam imala dovoljno hrabrosti. Kasnije se ispostavilo da za to nije potrebna hrabrost.

U decembru, nažalost, nismo mogli da odemo na informativni nedeljni razgovor, u januaru je bio baš Božić sa roditeljima, tako je ostala februarska nedelja. Bila sam trudna u 36. nedelji. Informativna nedelja, mi je dala mnogo korisnih informacija i duševno me je pokrenula da krenem novim putem, po mom mišljenju ka boljem rešenju.

Smatrali smo da nećemo moći svaki dan da prisustvujemo razgovorima, ali susret u sredu ostavio je na nas takav utisak da smo na kraju dolazili svaki dan.

Sa Agikom, babicom, sam sklopila dogovor da ako se sve bude dobro odvijalo, porođaj obavimo kod kuće. Došlo je vreme da kažem izabranom lekaru i babici. Nisam htela da budem tajanstvena, bila sam iskrena jer sam smatrala da je to ispravno. Oboje su pozitivno odreagovali na moju odluku (mada još nje bila konačna, ali je ipak značilo da ako ostanem kod kuće, njih neću zvati).

Na sledećem pregledu moj lekar izrazio je zabrinutost zbog manjka plodove vode, veličine bebe i starosti posteljice. Predlagao je da, ukoliko situacija ostane ista, stimulišemo porođaj. Osim toga izustio je i takve rečenice, koje jedna trudna žena u 38. nedelji nedelji nerado čuje i nije joj prijatno, poput onih da je rizik prevelik i da ne bi valjalo čekati.

Sve to nije napisao na papir, tako da je dijagnoza bila sumnjiva. Zato smo pitali u jednoj privatnoj klinici, gde smo pogledali bebu, posteljicu i količinu plodove vode. Sve je bilo savršeno i lekar na ultrazvuku je dodao da ne dozvolimo pokretanje jer joj ne fali ništa. S osmehom od uha do uha napustili smo kliniku i u sebi se oprostili od izabranog lekara.

Ne mogu reći da je strah potpuno nestao, ali sam postala sigurna u to na koji način želim da se porodim. Nisam htela da provedem tri dana u bolnici, nije mi se dopadalo da me pregledaju dežurni lekari, nisam htela da me požuruju itd. Počelo se podrazumevati da je zbog naše bebe najvažnije da nas niko ne uznemirava.

Bojala sam se da li ću umeti da rodim svoju bebu. I pored toga što sam već jednom rodila, strah je postojao. Kasnije se ispostavilo da je moj strah bio opravdan.

Mankino rođenje bilo je pod nadzorom lekara, ne praćeni porođaj, tako da nisam imala prilike da iskusim blagodet rađanja na pravi način. Verovala sam da je nadzor lekara neophodan. Neću se udubljivati u detalje, kakvog prijema smo bili svedoci u bolnici, kada smo otišli da razgovaramo o tome ako slučajno ipak budemo morali u bolnicu, gde tačno treba da odemo i gde treba da zazvonimo. Kako nam je lekar kojeg smo tamo zatekli rekao: „Ovamo bolje da ne dolazite, pozabavićemo se sa Vama jer nam je to obaveza, ali za nas je to samo lopatanje govana“. Zahvalili smo se na iskrenosti.

Deseti je bio određen kao termin porođaja. Tri dana pre toga sam zaradila zapaljenje sinusa, nisam nimalo spavala u toku noći, preživela sam muku nad mukama, pri čemu mi je pukla bubna opna. Sledećih dana nisam baš mogla da dišem, razmišljala sam o tome, kako ću ja ovako da se porodim. Ni devetog nisam bila mnogo bolje, na levo uho jednako nisam čula ništa, u međuvremenu sam čekala da mi krene beba i istovremeno sam se nadala da će sačekati dok ne ozdravim. Priroda je to rešila umesto nas, za porođaj sam lepo ozdravila a onda se vratilo sve.

Predveče sam mogla da razmišljam samo o sebi. Ubeđivala sam svoju mamu da to još nije to, boli me samo deset sekundi i neredovno nadolaze ti bolovi. Ali mama je otkrila redovnost, jer sam zaćutala svakih deset minuta i to ne na deset sekundi. Akoš je okupao Manku, počeli smo da je uspavljujemo, što je trajalo do pola dvanaest.

Zaspala je u 23:28 i odmah smo morali da izađemo, nisam mogla tiho da se otvaram/porađam. Probudili smo mamu, poslali je kod Manke a mi zauzeli stražnju sobu. Pozvali smo Šaroltu, prijateljicu i dulu koja je stigla oko jedan sat – brzo je proteklo ovo vreme udvoje i ne znam šta smo u međuvremenu radili Akoš i ja. Atmosfera je bila prisna. U meni je bilo još straha i pitala sam više puta, šta mi sad ovde ustvari radimo, ali Akoš je bio sasvim miran i taj strah se sve više potiskivao, sve sam više bivala koncentrisana na to što se u meni dešava.

Nisam mogla da legnem ­ali želela sam da se odmaram. Samo na kolenima povijena unapred sam se dobro osećala. Ja, koja bol nikada baš nisam mogla da podnesem sam sada uživala, osećala sam da mi telo tada radi svom snagom. Bolelo je, jako, ali sam to s ljubavlju prihvatala. Naslonila sam se na Akoša, bio je to dobar osećaj, da zabodem glavu u njegovo rame za vreme bola.

Šarolta me je fino masirala uljem na krstima, jedanput je počela sa malim zakašnjenjem, skoro sam vrisnula, gde je već! Toliko mi je prijalo, činilo mi se kao da ću umreti ako prestane. Osećala sam da jako dobro napredujemo, ali nisam smela da poverujem i pošto nisam htela previše rano da zovem Agiku, babicu, pozvala sam je tek oko pola tri i to samo zato što me je Šarolta pitala, da li sam raspoložena za to. Nisam baš mnogo mogla da razgovaram sa njom, krenule su kontrakcije. U međuvremenu je bilo masiranja, obloga, na litre se pila voda. Nisam mogla da jedem. I nisam imala pojma, koliko je sati, samo sam obraćala pažnju na to da li napolju već sviće.

Malo kasnije (oko pola četiri) je neko stigao, za trenutak sam se okrenula i mada sam se prvi put srela sa Adriom, drugom babicom, obuzelo me je lepo osećanje što je vidim. Uskoro je stigla i Agika, smeškajući se primetila je da ovo nisu baš bolovi na četiri minuta. Mene je i dalje interesovalo samo to da li je svanulo već. Nisam smela da razmišljam o tome u kom smo stadijumu, koliko ima još. Nije mi ni palo na pamet da bi trebalo otići u bolnicu, a bojala sam se i toga da ću se predati, poplašiti. Svi su vredno radili, činili što je trebalo, sve je bilo tu i to onda kada je trebalo. Ništa nisam morala da tražim. I nisu me pregledali, nisu me uznemiravali.

Prošlo je malo vremena, Adria je rekla, da ne treba ništa da radim, ako ne želim, samo napominje da su gaćice još na meni i da će eventualno biti bebi na putu. Onda sam shvatila, da smo već dotle došli, sve do tad nisam smela to da poverujem. Tražila sam za sebe najudobniju poziciju, samo mi je to bio zadatak, ali sam teško mogla da ga rešim.

Ovako nije dobro, niti je ovako, ne mogu da zadržim, neka još ne dođe, umreću od toga, rascepaću se, umreću. Agika sluša otkucaje srca, kaže da se okrenem na drugu stranu i da se nagnem napred, na tri je već i izašla naša mala Anaborika, u zoru oko 4 i 25, ogromna radost u sobi, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem…

Mirno diše, a ja isto kao pre dve godine sa Mankom ne smem da je pogledam, da ne izazovem nesreću. Joj, kako je malecka, kako je savršena, tu je na meni i samo diše. Povremeno sisa.

Posteljica je izašla na kraju, takođe bez bolova, samo je izmilela, mala mekana, donoseći sa sobom osećaj topline. Agika je pregleda, pokazuje mi, prelepa je. Tuširanje, nameštanje kreveta, sve je lepo čisto čekalo na nas u dnevnoj sobi. Mama je pekla pitu u pet u zoru, jedemo, pijemo, ispunjavamo papire.

Agika i Adria odlaze oko sedam, čudan osećaj je bio to, pustiti ih da odu. Mnogo su bile sa nama – sjedinjene, osećala sam malu setu, razbilo se jedinstvo, ali nisam mogla tražiti da ostanu.

Mi smo ostali i dalje smo samo gledali našu malu bebu i divili joj se, radovali. U pola osam je zaplakala na kratko, probudila je stariju sestru, koja ju je pozdravila širokim osmehom.

Pre osam sati Manka je zaspala pored mame sa stomakom a sada je već tu jedna beba. Neopisiva sreća je bila za mene videti ih zajedno i taj osećaj nije prestao, samo je jačao. „Oporavak“ je bio neverovatno brz, morala sam da silim ležanje i odmaranje. Nedelju dana kasnije poduzeo me talas tuge. Čudan osećaj, malo žaljenje da se našoj ćerki Manki nije pružila prilika za ovakav neopisiv tok, kada porodilja i beba zajedno rade u cilju da izađe, kada ne samo guramo, nego i ona dolazi – i dolazi, nema priče, svakim sitnim pokretom je možeš osetiti, da se trudi da izađe napolje. U međuvremenu mi je postalo jasno, da je u redu žaliti, malo, ali posle treba taj osećaj pustiti da prođe, jer to je bio Mankin put, i on je bio savršen na svoj način.

Onda za ovo još nisam bila spremna, sada je tek sazrelo sve. Zahvalna sam svima koji su se na bilo kojoj deonici moga puta pojavili i podržali me, bez obzira da li radnjom ili rečima ili samo svojim prisustvom. Prošla sam kroz mnoge promene, da stignem dotle gde sam sada, krenula sam sopstvenom snagom, ali kada sam imala potrebu za nekim, nečim, uvek su me našli. Saznala sam da sam jaka i u međuvremenu nisam morala ništa da uradim, što nisam želela, nije trebalo da trpim da rade bilo šta sa mnom dok sam stiskala zube. Mnogo mi je značilo da su svi, u mojoj okolini, imali poverenje u mene. Možda i više nego ja, a to mi je bilo neophodno.

Tako su stvari došle na svoje mesto. Zahvaljujući njima, stekla sam samopouzdanje i mnogo hrabrosti za svakidašnjicu.

Prvi porođaj naše mati Jelene možete pročitati http://www.mati.rs/kazu-da-niko-nije-savrsen-ipak-postoje-izuzeci/

Za Mati je tekst napisala: Jelena – Anaborikina mati koja se porodila u Budimpešti

 

One Comment:

  1. Da li imate preporuku za pedijatra koji radi privatno ili za pedijatrijsku sestru za novorođenče? Iz Beograda sam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *