“Nežan” carski rez uz podršku

IMG_1156Sa osmehom se sećam svoje trudnoće. Uživala sam u svakom novom danu i svakoj novoj promeni koja je prethodila dolasku moje ćerke Elene na svet. I danas, šest godina kasnije, pomisao na te dane me dirne i razneži.

Mojim pozitivnim osećanjima je u velikoj meri doprinela fantastična podrška koju mi je pružio predivan tim babica. One su pratile moju trudnoću i bile uz mene tokom svih 37 sati porođaja, kao i u nedeljama koje su usledile. Doduše, u nedeljama nakon porođaja najveća podrška je bio moj suprug, Nenad, a babice su bile tu da nas ohrabre i posavetuju.

Kako to da su moju trudnoću pratile babice? U to vreme sam živela u Vankuveru, a s obzirom na to da sam došla iz Srbije, podrazumevala sam da i tamo trudnoću prate samo lekari. U razgovoru sa prijateljicom Mike saznala sam da su njenu trudnoću pratile babice. Au, kakva je to novina za mene bila! Nisam ni pomislila da postoji ta mogućnost. Za Mike je to bilo normalno, jer je poreklom iz Holandije, gde veliku većinu zdravih trudnoća prate babice. Ubrzo sam otkrila da se sve veći broj žena i u Kanadi odlučuje da svoju trudnoću održava na takav način.

Babice su u Kanadi deo redovnog zdravstvenog sistema. One završavaju četvorogodišnji fakultet, imaju svoje ordinacije i zdravstveno osiguranje pokriva njihove preglede. Sa Mike sam o ovome pričala dok još nisam bila trudna i zvučalo mi je interesantno. Nakon sto sam zatrudnela, nazvala sam babice koje su pratile Mikinu trudnoću kako bih se detaljnije informisala. Na moje iznenađenje rekle su da trenutno ne primaju nove trudnice jer im se već prijavilo više mama nego što mogu da prate. Ipak, bila sam odlučna da nastavim da tražim babice, jer sam osećala da je to pristup trudnoći koji meni odgovara. Kada sam počela da se informišem preko neta, pozvonio je telefon i javila se sekretarica iz ordinacije koju sam malo pre zvala. Rekla mi je da je neko upravo otkazao i da će me primiti već sutra. “Sutra!? Pa to je divno!”, pomislila sam. Za mene je to bio znak da sam na dobrom putu.

Nenad je bio malo skeptičan i iznenađen mojoj idejom, ali je pristao da pođe sa mnom na prvi sastanak sa babicama. Posle upoznavanja i razgovora, koji je trajao skoro sat vremena, oboje smo bili uvereni da su babice pravi izbor za nas. Sumnja je prošla, odluka je donesena i tako sam celu svoju trudnoću bila pod nadzorom babica a ne lekara! Kao sto sam već napisala, babice su veoma stručne i imaju licencu da mogu da prate trudnoću i da samostalno porađaju. Slično kao i u Holandiji, puno žena u Kanadi želi da se porodi kod kuće i babice su tu da im to omoguće. Sa druge strane, za žene koje žele da se porode u porodilištu, babice će i tada biti sa njima i poroditi ih (uz asistenciju lekara, ako je to potrebno).

U mom timu bile su tri babice. Svaki put kada bih išla na razgovor sastajala bih se sa jednom od njih. Njihov cilj bio je da se sretnem sa svakom od njih barem 2 puta pre porođaja. Nenad je uvek išao sa mnom, jer je želeo da učestvuje u mojoj trudnoći i da prisustvuje porođaju. Svaka poseta je trajala barem sat vremena, a često i duže, u zavisnosti od naših pitanja. Videlo se da one vole svoj posao i da se potpuno posvećuju svakoj trudnici. Strpljivo su odgovarale na sva moja pitanja i ulivale mi snagu i samopouzdanje tokom cele trudnoće. Čak i kada bismo razgovarali o mogućim komplikacijama, uradile bi to na takav način da me ne zaplaše, sa ciljem da me informišu i umire.

Za 8 meseci koliko su babice pratile moju trudnoću, imala sam samo jedan ultrazvuk i nisu mi radile vaginalne preglede, sve dok nije krenuo porođaj. U početku sam preglede imala jednom mesečno, a nakon osmog meseca imala sam ih jednom nedeljno. Kako se to često događa sa prvom bebom, ja sam ušla u 41. nedelju trudnoće. Iako sam prenela trudnoću 10 dana nakon termina, moje babice su se smejale i bile opuštene. Nisu ništa požurivale i govorile su da je sasvim normalno ako se porodim i u 42. nedelji. Zbog tog njihovog opuštenog stava i sama sam bila smirena i opuštena. Podrška babica, njihovo znanje, iskustvo i način na koji veruju u vas, čini da i vi počnete sve više da verujete svom telu i vašoj bebi. Dogovorile smo se da ukoliko mi porođaj ne krene sa 42 nedelje, da odem na akupunkturu koja može pomoći da se porođaj pokrene. No, to nije bilo potrebno jer je Elena ipak sama odlučila da sve pokrene.

jasmia1

Babice su nam tokom pregleda rekle da prvi porođaj skoro uvek krene noću, da nema razlog za žurbu, da probam koliko god mogu da se odmaram i da ih nazovem ujutru. Tako je i bilo. Porođaj mi je krenuo u 3h ujutro, kada smo pozvali Peti, jednu od moje tri babice koja je tada bila dežurna. Ona je ubrzo došla da me pregleda, i ostala neprekidno uz nas dokle god se nisam porodila, što je u mom slučaju trajalo ceo vikend. Peti me je savetovala kako da se namestim i bodrila me. Ona i Nenad su se smenjivali oko masaža mojih leđa, on mi je stavljao obloge, dodavao vodu, puštao tihu muziku, mazio me i grlio. U toj mirnoj i opuštenoj atmosferi smo proveli ceo dan kod kuće, da bi nam Peti oko 11 uveče rekla da je vreme da krenemo u porodilište. Dogovorili smo se da nas ona vozi da bi Nenad mogao da bude pored mene. U tom momentu nisam imala volje da se oblačim, bila sam potpuno koncentrisana na svoje telo i kontrakcije, tako da sam u termo-čarapama, bade mantilu i sa sve papučama krenula u porodilište. Napolju je bila zima, januar mesec.

U porodilište smo stigli oko ponoći, gde me je dočekao aplauz i bodrenje osoblja. Na njihov aplauz sam odgovorila osmehom i stenjanjem zbog kontrakcija. Sigurno sam izgledala komično u mojoj porođajnoj “nošnji” i zbog jaukanja, ali me je ta dobrodošlica oduševila, a istovremeno još više opustila. Takav doček, lepa reč i osmeh je sve što treba jednoj ženi tokom aktivnog porođaja. Svu papirologiju su ispunili Peti i Nenad, dok sam ja čekala sledeću kontrakciju nalegnuta na sto recepcije slušajući navijanje veselog osoblja.

Još jedanaest sati bili smo u porodilištu, kako bi doktorica ipak odlučila da mi uradi carski rez. Elena je bila okrenuta licem napred “sunny side” (posteriorni položaj). Takvi porođaji su duži, osećaju se veći bolovi u predelu krsta, beba sporije napreduje pa se često zavšava carskim rezom, mada sam kasnije saznala da mnoge žene rode i prirodno bebu koja je u tom položaju. Tada nisam znala da postoje prirodne metode pomoću kojih se beba može okrenuti.

Nije me obradovala vest da ću verovatno imati carski rez, bila sam očajna i rasplakala sam se, čak i 37 sati kasnije sam probala da odgovorim lekarku. Doktorica, Peti i Nenad su me tešili i uveravali da će sve biti uredu i da razumeju moje emocije i stanje u kom sam tada bila. Zahvaljujući njima sam lakše prevazišla taj šok da ću carskim rezom doneti na svet našu ćerku. Sama vest da će Nenad i Peti prisustvovati operaciji, da ću biti budna i svesna svega, smirila me je.

Nenad i Peti su sve vreme dok je trajala operacija bili uz mene. Medicinsko osoblje u operacionoj sali je bilo veoma profesionalno, ali u isto vreme i ljubazno i nasmejano, a neki su čak i pričali sa mnom tokom operacije. Nenad me je mazio, a Peti mi je držala ruku i bodrila. Nenad je prvi video našu ćerku, a dva minuta kasnije nakon što su je pregledali i izmerili, on ju je stavio na moje grudi. Dok su mi zašivali ranu, nas dvoje smo posmatrali naše malo čudo, našu Elenu.

Od tog momenta, pa sve do izlaska iz porodilišta, nas troje smo bili sve vreme zajedno. Elena je bila na mojim grudima do kraja operacije, a već sat vremena posle je htela i da sisa. Peti je bila još dva sata sa nama, a onda se pozdravila i otišla na godišnji odmor. Nenad i ja smo se šalili sa njom da je mogla zakasniti na avion, da je porođaj potrajao par sati duže. Pa kome i ne bi trebao godišnji, posle porođaja koji je trajao skoro dva dana!

Najveća podrška tokom boravka u porodilištu je bio Nenad koji je bio moja desna ruka. Dodavao mi je Elenu, pomagao mi oko tuširanja, navijao sat i budio me da dojim sto češće. Pošto je bio koncentrisaniji od mene, upijao je savete i babica i medicinskih sestara. Bio je prava dula. Kao i svuda, medicinske sestre u porodilištu su jako zauzete, pa se zato i očekuje da partner ili neko drugi bude uz mamu i bebu. Posete su dozvoljene, pa su i nam tetka i prijatelji došli u posetu već sutradan nakon operacije.

jasminaU porodilištu smo proveli tri dana, tokom koga su nas obilazile moje druge dve babice. Pored njih puno su mi pomogle i savetnice za dojenje, koje su zaposlene u porodilištu, i obilaze mame dva puta na dan. Uz njihovu podršku i znanje, brzo i dosta lako sam krenula da dojim Elenu. One su nas takođe savetovale da Elenu držimo kožu uz kožu, pa smo to Nenad i ja radili na smenu. To je Elenu smirivalo i uticalo je na brži nadolazak mleka kod mene. U dojenju smo podjednako uživale i Elena i ja. Tada nisam znala puno u dojenju, ali sam iz ličnog iskustva uvidela koliko je dojenje prirodno i koliko blagotvorno utiče i na bebu i na majku.

Babice su nastavile da nas posećuju dva meseca nakon sto smo se vratili iz porodilište, tako da u to vreme nismo išli kod lekara. Elena je više nego dobro napredovala i prvih šest meseci je samo sisala, da bi nakon uvođenja čvrste hrana nastavila da sisa do šesnaestog meseca.

Tokom trudnoće i porođaja sam imala veliku podršku puno dragih ljudi, koji su omogućili da mi početak majčinstva ostane u jako lepom sećanju. Sećam se kako sam bila osetljiva u tom periodu i koliko mi je podrška olakšala i fizički a i emotivni oporavak posle carskog reza. Čak i nepredviđene situacije, kao što je za mene predstavljao carski rez, lakše sam prebrodila uz pomoć babica i supruga. Na svom iskustvu sam se uverila koliko su podrška, topla reč i stručni savet važni svakoj budućoj mami.

Po povratku u Srbiju videla sam koliko ta podrška mamama nedostaje. Nešto od toga je posledica naših materijalnih okolnosti, ali mnogo više je posledica nedostatka informacija. Zbog tog sam se i odlučila da postanem savetnica za dojenje i dula, i da pomognem drugim mama. Svesna sam da je pred nama dugačak put, ali puno toga je do nas samih. Počnimo sa podrškom majkama u trudnoći i pri porođaju, kao i sa ohrabrivanjem da doje svoje bebe.

Autorka teksta: Jasmina- Elenina mati

2 Comments:

  1. Ne znam da li su hormoni u pitanju ali ja se rasplakala :’) Od milosti!
    Mislim da nisi ni svesna koliko je tvoj doprinos u stvari velik. Samo nastavi, draga! Ljubimo te i volimo <3

  2. Predivan tekst <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *