Umetnost dojenja

Činjenica da smo mi kao ljudska bića sposobni da proizvodimo hranu za svoje potomke, iz sopstvene krvi i tela, iz samih sebe, ne prestaje da me fascinira! A opet, to je i logičan nastavak nastanka bića iz ideje (bebe iz ljubavi :))

Sve to oko stvaranja života je potpuno nadrealno kad razmisliš dublje… vraća nam izgubljenu moć i snagu stvaranja.

Iako dojenje može biti neuspešno, katkad bolno i neprijatno, jednom kada se uspostavi – kada mama nauči da doji a beba da sisa, čin hranjenja postaje nešto najdivnije i najintimnije. Osećaj bliskosti, toplote, relaksiranosti, ušuškanosti, nežnosti, toliko obuzima da je tanka linija između dojenja i sna. Zaista, ponekad je kao san. Nežno i paperjasto. Zaljubljeno. Nekad je kao buđenje – snažno i okrepljujuće.

Kroz dojenje dajemo ono najbolje iz sebe, esenciju koja omogućava održanje života. Prenosimo energiju, emocije, misli. Šaljemo tom malenom biću poruku da smo tu za njega/nju, da je sigurno u našim rukama, da brinemo o njegovim/njenim potrebama, da nam je važno i što je najznačajnije – da je voljeno.

Eh ti hormoni! Prolaktin, oksitocin.. sama činjenica da se oksitocin (hormon sreće) luči tokom porođaja, orgazma i seksualnog odnosa, govori u prilog tome da je osećanje opuštenosti i privrženosti koje osećamo dok dojimo, iz istog „roda“ uživanja. Oksitocin je odgovoran za naše osećanje nežnosti i zadovoljstva, a deluje u više pravaca – zadovoljstvo mame se prenosi na bebu koja ovaj hormon dobija kroz mleko, te se ciklus smirenosti i brižnosti nastavlja i uvećava. Tako je to priroda lepo udesila.

Zato mame, prirodno je najdivnije – dojite svoje bebe, i uživajte u tome!

Ipak, dojenje ima svoje prijatelje i neprijatelje.

Prijatelji dojenja su Ljubav, Poverenje (u svoje telo da može da proizvede dovoljnu količinu mleka), jasna Namera i Podrška okoline (naročito tate, najbližih rođaka), Znanje i informisanost, Rani početak (bitno je početi sa prvim podojem odmah po rođenju), Dodir koža o kožu, Kućni porođaj i bliskost (jer nema odvajanja mame i bebe), Dojenje na zahtev bebe, Upornost (naročito kad naiđu prvi izazovi) i Istrajnost… (dodajte svoje)

Neprijatelji dojenja su Razdvajanje mame i bebe (naročito određene bolničke prakse), Strah, Sumnja, Stres i Traume, Veštačko mleko i njegovi proizvođači, pedijatri koji ga promovišu, i svi ostali (brojni) podržavaoci istog, Nepodržavajuća okolina koja nema poverenja u prirodni proces dojenja (ona čuvena „nemaš dovoljno mleka, beba je gladna“), Voda (koja popuni bebin stomačić i utiče na smanjenu proizvodnju mleka u prvih 6 meseci), Dude ili laže, Prerano izbacivanje noćnih podoja i uvođenje čvrste hrane, Nepoverenje (u sebe i svoje telo, da je sposobno da proizvodi mleko u dovoljnim količinama)… (nastavite niz…)

Zanimljivo je koliko izostaje podrška dojenju, što je verovatno posledica neznanja a možda je istinita i teorija zavere da proizvođačima veštačkog mleka nije u interesu da se dojenje uspostavi kao praksa jer time gube profit odnosno zaradu od prodaje veštačkog mleka.

Pedijatri će vam često dati pogrešan savet koji je u kontadiktornosti sa uspešnim dojenjem (slučajno ili namerno, pitanje je sad!?)… ali neće zaboraviti da vam daju časopis koji obiluje reklamama za veštačko mleko, ili da vam na nekom reklamnom papiru iz blokčića (takođe sa nazivom tog proizvođača) zapišu kada je termin sledećeg pregleda.

A i stvarno – šta očekivati od pedijatara kad će vas vaša rođena majka već u tim prvim hipersenzitivnim danima nakon porođaja pogledati izbezumljeno sa pitanjem „Je l imaš dovoljno mleka? Da nije gladna (beba)?“ ili „Šta misliš da joj dam malo vode/banane/riže?“.

U porodilištu će odmah uzeti bebu od majke, jer ne postoji ništa važnije od toga da se zabeleže njena kilaža, visina, krvna grupa i slične stvari koje bi definitivno mogle da sačekaju ako bi bilo malo više volje i razumevanja osoblja za ovaj osetljivi period „uzemljenja“. Ne samo da će bebu uzeti od majke, već će joj davati dohranu tj veštačko mleko, pa ako ostane mesta u stomačiću za mamino mleko super, ako ne – šta ćeš, bitno da nije gladna.

Na kraju, pored svih tih pritisaka i pitanja, u haosu novog života koji je stigao i novih uloga čiji „tekst“ još uvek ne znamo, javlja se ta ljudska slabost – najgora od svih, podmukla i uporna. Sumnja da nemamo dovoljno mleka i da naše telo nije kadro da odgoji dete i pruži mu sve potrebne nutrijente. Da se vratim na početak ovog teksta, činjenica da smo sposobni da hranimo drugo biće iz samih sebe zaista deluje nadrealno i fascinantno, ali treba imati vere u sebe i svoje telo. Ono u šta se usmeravaju vera i ohrabrenje – raste i razvija se. Čak i bez formalnog znanja, obrazovanja i informacije, postoji ono iskonsko unutrašnje, intuitivno znanje, koje valja poslušati.

Ponekad će bol stati na put osećaju oksitocinske divote dojenačke. Tad je dobro podsetiti se da će bol proći, da je to samo faza, koja ima svoje uzroke koje je moguće otkloniti (najčešće je u pitanju samo loša tehnika tj položaj bebe pri dojenju).

A kada sve te prepreke preskočite, i vidite kako se obraščići vaše bebe zaokružuju, da dobija „faltice“ svuda, i ima te preslatke „narukvice“ na zglobovima ruku, znate da ste na pravom putu i da činite jednu od najfascinantnijih stvari na svetu – dajete sebe drugom biću, volite bezuslovno i gledate kako on/ona od vaše ljubavi raste! E za to vredi živeti i to je najlepši dar prirode mamama!

Zato mame, dojite svoje bebe. Vi to sigurno možete najbolje!

http://osnazena.org/trudnoca-i-porodjaj/umetnost-dojenja/

One Comment:

  1. Jasmina,
    ovo je prelepo napisano i tako inspirativno!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *