Zakon univerzuma

Hvatam poslednje prepodnevne zrake sunca 22 novembra na istočnoj strani našeg stana i stavljam gorske kristale na punjenje, tek tako. Poslepodne oko tri sata primećujem sasvim blaga zatezanje u donjem delu stomaka. Posle pola sata još jedan, pa još jedan. Iz šale pišem duli i pitam je da li ima neki predosećaj, pošto je nedelju dana ranije predosećala da će se jedna od nas tri poroditi i tako je i bilo. Odgovara mi da nema nikakav predosećaj. Prolazi pola sata, sat, ništa,veštica  pomislih bila je u pravu. Međutim, negde oko sest popodne počinju ponovo da se javljaju na dvadeset minuta.

Budi se nada, mada ih još uvek prihvatam sa rezervom, pošto mi je doktor nedelju dana pre toga rekao da je sve spremno i namešteno i da neću dočekati naredni CTG koji je bio zakazan nedelju dana kasnije. Da napomenem, on nije znao za moj plan da se porodim kod kuće i nekad me je zbog toga grizla savest jer mi je inače drag i poštujem ga, ali nekako sam se bojala da neću imati njegovu podršku i nisam htela da mi to remeti planove.

15310821_10211158107532373_695074019_o Sve u svemu, želim da budem sigurna da će sve biti kako sam planirala I oko devet uveče zovem mamu da dođe kod nas da prespava, čisto da je ne budim u po noći ako se stvari zahuktaju. Oko ponoći se razmak između kontrakcija smanjuje na deset minuta ali ja još uvek nisam sigurna da li je to ‘to’. U svakom slučaju, pišem poruku babici Divni i kao da se nadam da je neće probuditi. Ne odgovara, super. Uzbuđena sam, ali uspevam da zaspem. Tu i tamo me probudi koja. U pet ujutru mužu zvoni alarm za posao. Kontrakcije su još uvek na deset minuta, ali ovaj put intenzivnije i protežu se u donji deo leđa. Šetam se po stanu, grlim muža. Suze teku, obuzimaju me emocije, jer sad već znam da ćemo imati člana više kada se vrati sa posla. On me čudno gleda i vidim da nije baš sasvim svestan šta me snašlo. Oko sest donosim odluku da je definitivno vreme da pozovem Divnu, ipak je pred njom put od dva sata. Međutim, preduhitrila me je. Javljam se, ona panično pita kako sam i zašto je nisam pozvala. Govorim joj da sam dobro i ona kaže da će polako krenuti. Odahnula sam, sve je kako treba.

Divna je na putu, mama je tu da pričuva našeg prvenca, muž na poslu (plan je bio da se on i njegov adrenalin svakako udalje kad porođaj krene). Budi se i moj mali dečak. Prethodnih dana se takođe rano budio i bio pretežno neraspoložen. Velika mamina maza i pametnica, znao je da stiže neko ko će ukrasti deo mamine pažnje koja je do tad bila usmerena samo ka njemu. U nekim momentima bilo mi je neopisivo teško gledajući strah kojim je bio obuzet. Na svu sreću, sada posle nedelju dana  sasvim druga priča. Ovog jutra nisam pokušavala ponovo da ga uspavam, već  smo ga mama i ja uključile u pripreme. Vredno je nosio svoje igračke u drugu sobu, mama je prekrila krevet najlonom i stavljala posteljinu koju sam prethodno pripremila. Za to vreme ja sam završavala sitnice i naslanjala se gde sam stigla kada naiđu kontrakcije koje su postajale sve češće i jače.

Sunce je tek bilo u izlasku, ali se videlo da će biti lep dan. Oko devet sati stigla je Divna koja je potvrdila kako je izlazak bio veličanstven. To je bilo sve čega se sećam za taj dan što se prognose tiče, kasnije su mogle i sekire da padaju. Mama je Divni skuvala kafu, popričale smo i gledajući me konstatovala je da mi kontrakcije ne traju dugo i da nisu jake. Raspitivala se koliko je bolnica daleko (znam da mora takve stvari da ima u vidu), mada ja nikad nisam razmatrala tu mogućnost, niti sam imala spakovane stvari za takvu avanturu.

Malo kasnije mama je otišla do svog radnog mesta da se prijavi godišnji. Rekla sam joj da požure, jer sam želela da mi sin bude prisutan kada mu se seka rodi. Divna je tad odlučila da me pregleda i konstatovala da je dilatacija potpuna. Izgleda da sam se do tad samo dobro držala. Nakon nekog vremena odlučila sam da se istuširam. Divna me čudno gleda, ulazi za mnom u kupatilo i pita me da li želim da se porodim u kadi. Kažem joj da ne želim, da sam samo došla malo da se opustim, na šta ona odgovara da je već jako blizu. Ok, izlazim iz kade, svakako ne mogu reći da mi je voda bog zna kako prijala. Drago mi je što sam odustala od bazena, mislim da ne bih ni 5 minua provela u njemu. Klečim na jastuku podlakticama naslonjena na krevet i njišem kukovima u pauzama. Atmosfera je fantastična. Polumrak, mir i tišina, miris lavande, gori velika crvena sveća sa motivima hrastovog drveta  koju sam uzela od bake posebno za ovu priliku. Baka je tu sveću dobila od svoje sestre nekad davno, kada je bila u Nemačkoj. Rekla bih da je to bilo još pre mog rođenja. Sve u svemu, nije mi žao što sam je zapalila, mislim da je ispunila svoju svrhu.

15239292_10211158128612900_1249939483_n

Molim Divnu da pozove moju mamu i kaže joj da ne dolaze. Sve mi se činilo toliko savršeno da mi je bilo žao da to bilo šta poremeti, iako je plan bio drugačiji. Divna mi kaže da bi volela da me pregleda i ja se penjem na krevet. Ubrzo dolazi nova kontrakcija i ja se brzo okrećem četvoronoške, jer nisam mogla da zamislim da je došekam tako na leđima. Ostajem na krevetu. U pozadini se čuje tiha muzika. Nisam ništa specijalno pripremila samo sam pustila neku mantra koju sam i do tad rado slušala u trudnoći. Kako se završila YT je izabrao neku novu. Veoma brzo sam se toliko stopila sa njom da sam imala osećaj da je stvorena za taj trenutak i samo za mene. Tablet je dao signal da je baterija pri kraju, a ja sam ga zamolila da izdrži još malo, jer mi se činilo da će sve stati ako se isključi. Ubrzo su kontrakcije počele da se mešaju sa naponima, u meni je raslo uzbuđenje. Ne znam kako ali uspela sam da se setim orgazmičnog porođaja o kome neke žene pričaju. Ne kažem da sam ga doživela, ali mi je definitivno sama pomisao na to mnogo pomogla da drugačije doživim izlazak bebe. Glavica je već počela da promalja kada je vodenjak pukao. Muziku više nisam čula (ako je tablet uopšte još bio u funkciji), gorski Kristal i crni turmalim koje sam držala u ruci su se pogubili negde na krevetu i sada sam sama u mislima sa malenom glavicom koja proviruje i vraća se nazad. Nisam se puno napinjala, samo koliko je telo tražilo.

Konačno izlazi cela glavica i moja devojčica već uzima vazduh i progovara. Pitam Divnu da li da čekam narednu kontrakciju i ona mi predlaže da je izguram celu. Tako sam i uradila i moja princeza mi se za tren našla u naručju. Tačno u podne rodila se Marija.  Budući da sam već bila na krevetu iz četvoronožnog položaja sam samo legala na leđa sa bebom na grudima, a Divna nas je ušuškala. Tu počinje naše upoznavanje. Bila je prelepa, sa tamnom kosicom, sasvim drugačija u odnosu na njenog batu kada se rodio. Osećam veliku zahvalnost na tim trenucima, oksitocin radi za nas i nakon nekih deset minuta (po mojoj proceni) rađa se posteljica. Nakon toga sam malo jače krvarila i Divna mi predlaže jednu infuziju da nadoknadim tečnost. Iako sam se dobro osećala i pritisak mi je bio sasvim u redu, naravno, poslušam je. Nakon toga javljamo mojoj mami da mogu doći da upoznaju bebu. Dva sata nakon porođaja bila sam istuširana i u svom čistom krevetu sa svojom bebicom teškom 3700 g i dugačkom 54 cm.

15310889_10211158108612400_89373999_o

Ubrzo je dosao i muž sa posla, srećan što je dobio ćerku i što je sve prošlo kako treba. Ručamo svi zajedno, vreme leti, za čas je već bilo pet sati i napolju mrak. Divna nas napušta uverivši se da smo svi dobro zbrinuti. Došlo je vreme za spavanje i moje dve bebe utonule su u san jedno pored drugog na našem bračom krevetu. Gledajući maleno klupko koje je pre nekoliko sati  još bilo unutar mog stomaka, zauvek je nestala sumnja i strah da ću njenog  batu više voleti. Neizmerna i beskrajna ljubav se samo duplirala.

Dva dana nakon porođaja odlučim da nađem mantru koja me je vodila kroz prođaj, pošto je nikad do tad nisam čula. Pronalazim je u istoriji, puštam je i počinju da liju suze jer sada hladne glave ponovo prolazim kroz tu bujicu emocija.

Hvala Tini Turner i njenoj obradi  mantre Nam myoho renge kyo koja će mi pomoći da se zauvek i u srcu sećam tog momenta i svaki put ga iznova doživim.

Hvala mužu i mami koji su od početka podržavali moju odluku o neometanom porođaju.

Hvala duli, edukatorki za porođaj i instruktorki  joge Emeše koja mi je kroz čitavu trudnoću bila na raspolaganju i koja je u značajnoj meri doprinela tome da Marijin dolazak na svet bude savršen.

Hvala babici Divni koja mi je svojim prisustvom ulila sigurnost i dala šansu da dođe do realizacije svega što sam zamislila.

Za Mati je tekst napisala: Monika – Marijina i Stefanova mati

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *