Živeći misteriju života – iskustvo trudnoće i porođaja

Pola godine je prošlo od  kako je Lea sa nama, a osećam se kao da smo životima zajedno. Pola godine  ispunjenih  intenzivnim emocijama, početnim nesnalaženjem, raznim dilemama  i rastom i dosezanjem  najviše snage.Momenti koji su mi se činili teškim, iznedrili su na kraju još ljubavi, snage, radosti, posvećenosti.

Snagu mi je davalo i sećanje na magični čin porođaja i iznova me vraćalo da život  doživljavam kao blagoslov ispunjavajući me zahvalnošću. Strast za trudnoćom i rađanjem probudila se na obuci za instruktorku joge za trudnice. Ostavila  me je  bez reči budeći u meni snagu, samopouzdanje i beskrajno poverenje u iskonsku žensku sposobnost da rađa.

1016734_10200937010963550_1796349724_n

Prepoznala sam način na koji beba treba da dođe na ovaj svet, najbolji za mene, nas-buduće roditelje i našu bebu. Sa suzama u očima sam gledala snimke prirodnih porođaja koji transformišu živote svih prisutnih i poželela jedno takvo iskustvo: da budem idealni porođajni kanal, da bebi olakšam ovu verovatno najveću promenu u životu čoveka – rođenje.

Poželela sam da svoje iskustvo podelim i inspirišem buduće mame da se u trudnoći brinu o sebi, i spolja i iznutra, cvetaju i napajaju radošću biće koje raste u njima, da osveste svoju sposobnost da rađaju prirodno umesto da iz straha dopuštaju da ih drugi porađaju.

Devet meseci sa bebom u stomaku je obeležilo život, dajući mu sočnost. Svesna života koji raste u meni, komunicirala sam sa bebom, mazila je, pokušavala da budem što tiša, da kroz nju osetim prostor u kome se ona nalazi, a ona kroz mene život i snagu u mom okruženju, drveću, mesecu, suncu, svemu oko nas,bogatstvo koje često propuštamo zbog buke u nama. Jos više sam uživala u bogatim ukusima vegetarijanske kuhinje, muzici, plesala kao nikada do tada, vežbala po više sati dnevno rastapajući se u jednoti, šaljući novom biću ljubav i osećaj sigurnosti.

Časovi joge koje sam vodila, modifikovani su vežbama za trudnice i polako su se pretvarali u meditativni ples vođeni ritmom koje je diktiralo malo biće.

Bližio se porođaj, a ja sam imala potpuno poverenje u telo, bebu, prirodu, ishod, da imam onu najjaču podršku -Božansku podršku.Priželjkivala sam seminar za dule znajući da ce mi to znanje u ovom trenutku dodatno koristiti, ali sam ipak odgovore tražila u literaturi i na internetu.

Suprug Marko mi je bio podrška u odluci za kućni porođaj, ali je želeo da nađem babicu, tj. osobu koja bi bila medicinski obučena. Bezuspešno sam kontaktirala nekoliko osoba da bih konačno to našla u Rajku, prijatelju koji mi je inspiracija i podrška u životu, inače lekaru tradicionalne medicine. Srce mi je igralo od sreće sto se sve složilo, jer mi je bilo najvažnije da cela atmosfera za sve nas bude opuštena i bezbrižna. Preplavljena zadovoljstvom i ushićenjem, organizujem žurku sa gitarom, razmišljajući kako bi bilo divno da beba poželi da na ovaj svet dođe u takvoj energiji.

995720_10200936664714894_1575970765_n

Termin se bližio, a ja sam i dalje priželjkivala da beba i ja i dalje fizički budemo jedno. Ipak, osećam da se bliži trenutak rastanka, kada jedan večernji koncert napuštam ranije jer mi stomak uveliko pleše. Nakon mirno prospavane noći, narednog popodneva odlazim na redovnu kontrolu kod doktorke. Ja nešto naročito ne obraćam pažnju na kontrakcije, nekako ih transcendiram, dok doktorka konstatuje da sam tri prsta otvorena i da beba samo što nije. U glavi mi je samo praznina, mir i jasna slika o bebinom dočeku. Na putu do stana svojih roditelja, gde smo planirali da se desi porođaj, zovem svoju dulu Mirjanu. I ona je očekivala poziv. Završava filovanje kolača sa decom i kreće. Sa prijateljima delim sreću: Rajko me savetuje kako da akupresurom smanjim bolove kada bude potrebno. Prijateljica Mica je ushićena jos više od mene i sugeriše mi da ostavim sve poslove da bih se potpuno posvetila bebi koja je verovatno u čudu šta joj se to sada dešava. Kod roditelja me opijaju mirisi, a zatim i ukusi maminog ručka. U opustenoj atmosferi se sve priprema za doček bebe: deka jos jedanput steriliše kadu, baka makaze, sprema osveženje. Mirjana je već na vratima. Svojim dolaskom unosi sigurnost i bezbrižnost. Sa Rajkom se dogovaramo da nam se pridruži nakon svog časa joge, procenjujući da će beba sačekati, kako kod prvorotki to obično biva. Dok Marko kiti jelku, ja se rastapam uz zvuke lagane muzike, a telo bira pozu mačke. Kako bi nailazili talasi, spuštala bih se i kružila kukovima ili celim telom. Posle nekog vremena sam počela da ispuštam i neke tihe zvuke iz grla što mi je donosilo olakšanje.

Prelazimo u kupatilo gde sam i ranije provodila sate u kadi, okružena maminim brižljivo negovanim cvećem. Osećam se čarobno, treperava svetlost svećica činila je atmosferu jos romantičnijom. Marko me obasipa nežnošću, polivajući me vodom. Mirjana me bodri, a ja se potpuno prepuštam . Svaki udah mi donosi snagu, a svaki izdah je izvor mira. Moje je telo na kraju odabralo klečanje, oslanjajući se rukama na ivicu kade. Kontrakcije su sada već bile dosta česte i intenzivne. Mirjana mi je pritiskala donji deo leđa, što je donosilo neverovatno olakšanje. Glasni uzdasi i krici kao da nisu bili moji. Sve se dešavalo jako brzo, već sam opipala bebinu glavicu i osetila da je ona još u opni. Sledeći napon je bio finalni. Mirjana, hvataj je, izlazi! – uzviknula sam. Odmah se čuo bebin plač. Neopisiv trenutak, plač, smeh…blaženi osećaj i divljenje šta se desilo.

1000102_10200936919281258_1233322206_n

Prelazimo u sobu. Vrtoglava nežnost za novo biće u životu. Neko vreme sam uživala povezujući se sa njom, privila sam je uz sebe, da oseti moju toplinu i ponovo čuje otkucaje srca, a zatim joj ponudila da sisa. Svaki pokret čini da se srce topi. Dolaze mi roditelji i pridružuju se slavlju. Tek posle sat vremena se moja mama zapitala da li imamo dečaka ili devojčicu. Stvarno, niko od nas nije ni pogledao, jednostavno smo bili opčinjeni bebom i divili se lepoti kreacije. Rajko, kako mama kaže, prelazi stan u dva koraka, seda na pod i uživa u sceni koju zatiče, ne stedeći reči oduševljenja. Ne postoje ni vreme ni prostor…samo sreća.

Ubrzo sam izbacila i posteljicu… trenuci su trajali kao večnost… U jednom trenutku neko je predložio da presečemo pupčanu vrpcu. Baš mi je to bio poseban osećaj. Slala sam joj svu svoju ljubav odvajajući je od posteljice koja je bila njen dom devet meseci.

Opčinjena cvetanjem ljudi  u ljubavi i dobroti, osećala sam se spokojnom što smo okružene svim tim dragim ljudima. Ostali smo sami i dalje potpuno začarani, tihi i zahvalni za neverovatan život koji živimo.

Autorka teksta: Irena – Leina mati

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *